Sinovica vojvode Antonija Pljakića, supruga Mijaila, brata Hadži Prodana Gligorijevića, mlada i zanosna Petrija, boravkom u kneževom domu, na svoj će način obeležiti vreme Obrenovića provedeno u Crnući. Dovedena da se zbog mnogobrojnih obaveza „nađe Ljubici pri ruci“, svojom veselom naravi i šaljivošću unela je vedrinu u kneževu kuću. Vladarki se od početka nije dopadala nova pomoćnica, koja je u međuvremenu razvila znatno bolje odnose sa Krunom, suprugom Jovana Obrenovića.
Vremenom je postala ljubavnica srpskom suverenu i delovalo je da će zauzeti mesto kneginje. Naročito je to postalo izvesno kada je početkom 1819. rodila ćerku Veliku, pa se spravom očekivalo da će Milošu podariti i muškog naslednika, i tako rešiti pitanje prestola, jer Ljubica duže vreme nije rađala.
Ipak početkom 1819. i kneginja je ostala „bremenita“ a da to nije kazivala svom suprugu. Puna samopouzdanja rešila je da okonča njegovu ljubavnu romansu. Jednog martovskog dana iznenada se pojavila u Crnući. Zatekavši Petriju kako namešta sobu, upitala je za koga sprema dve postelje? Milosnica je samouvereno rekla „gospodaru“ i sebi, a da što se nje tiče Ljubica može prespavati bilo gde, jer „Vala Bogu prostrana je kuća“. „Zar tako Petrija“?, upitala je vladarka. Dobila je drzak i neprijatan odgovor: „Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao“! Vidno iznervirana Ljubica reče : „E kad meni nije Bog dao, ja ću dati tebi“, i dohvati knežev pištolj okačen na zid. Petrija skoči i uhvati je za pojas, ali je kneginja odgurnu i sasu joj kuršum u grudi, usmrtivši je na licu mesta. Videvši šta je uradila pobegla je u obližnji šumarak i uz pomoć Nikole Milićevića Lunjevice i Jovana Obrenovića, preko Brusnice i Brezne stiže svojoj porodici u Srezojevce.
Videvši šta se desilo Miloš je bio vidno tužan. Svoju ljubavnicu je iskreno i dugo žalio. Istovremeno, odlučio je da prekine sve veze sa Ljubicom. Na nagovor najbližih saradnika Lazara Teodorovića, Nikole Nikolajevića arhimandrita Melentija Pavlovića i Prote Mateje Nenadovića, saznavši da je u drugom stanju, knez je odlučio da joj oprosti: „Neka moli Boga za ono što joj je pod pojasom, a ona se jamačno ne bi nanosila glave“. [1]
Kneginja je pozvana u Crnuću gde su joj saopšteni knežev akt o smrtnoj presudi, a potom i odluka o pomilovanju. Rečeno joj je da može i dalje u Obrenovićevom domu „spokojno sedeti, jesti i piti, potrebno odejanije imati, zrenijem svoje dece naslaždavati se, no samo da je isključena iz supružeske ljubavi“. Kneževu milost primila je sa suzama u očima, obećavši da će ubuduće bespogovorno ispunjavati svaku njegovu želju. [2]
Ljubica je ostala u Crnući do kraja leta 1819. godine. Pred porođaj preselila se u Kragujevac, ali ni tada knez nije dozvoljavao da izađe pre njega. Govorio je: „Neka ide u njezin konak, tamo sa decom neka se odmara; lasno ćemo se videti“.
Pošto se izmirila sa supružnikom Ljubica je preuzela brigu o Petrijinoj ćerci. Preselivši je iz Crnuće u Kragujevac, starala se o njoj kao o svom detetu. Nažalost, Velika je preminula od posledica zadobijanja boginja juna meseca 1823, četiri dana pre Marije, kneževe i kneginjine kćeri. Sahranjena je u porti kragujevačke crkve.
[1] R. Ljušić, Ljubavi srpskih vladara i političara, Niš, 2000, 62, 63; Isti, Kneginja Ljubica, 102-105.
[2] Tog dana u Crnući Ljubica je izgovorila i ove reči: „I ako bi Gospodaru mojemu u kakomu slučaju za sreću mogla krv moja poslužiti i u napredak dragovoljno hoću sebe žertvovati na smert, kako i do sada što sam u pameti imala; no nesreća moja što sam ženskoga slaboga rasuždenija tako uvredila Gospodara moga i sebe vmesto spasenija u otčajanije nizvergla“; Isti, Kneginja Ljubica, 105.
GM PRESS/ Muzej rudničko-takovskog kraja
