Takovske cveti 2023.- peti dan-Žuta kuća izgubljenih duša

Posle dugo vremena u dramskom amaterizmu Srbije pojavila se istinska ansambl-predstava. Te predstave nisu toliko velika retkost za dobre poznavaoce pozorišnog života, ali ovako koncipirane, sa ovakvim porukama, jesu dragocene u svakom smislu reči: okupljaju i daju prostor značajnom broju zaljubljenika u pozorište, pokazuju organizacionu i kreativnu moć, sposobnost reditelja i njegovih saradnika da se ponesu i izbore sa svim onim zadacima koje ovakve vrste predstava postavljaju pred njih. Što je najvažnije, poentiraju na jasan, čak potresan način. No, to je samo jedan od utisaka, onih koji se primete pre ili kasnije.

Šta je to što najpre može da privuče pažnju gledališta? Kao i uvek, to je pre svega repertoarski potez – razlog igranja. Šta je to izmamilo pažnju reditelja i ohrabrilo ga da se poduhvati ovako složenog teksta? Naslov nije ništa govorio, pa čak ni obećavao i to je jedan od prvih znakova da je ovo pozorište bilo sigurno da će opravdati svaki minut onih koje su privukli da ih proprate i sudeluju s njima u pozorišnom činu. Antički arhonti su govorili: ”Ono što uđe u pozorište, ući će i u život”. Ovde je bilo obratno – život je ušao u pozorište. Nije čekao da neko odškrine vrata, otvorio ih je treskom sa željom da nas upozori na ono što se događa oko nas, duboko tragično, a nevidljivo. Sudbine nesrećnih ljudi (nisu samo mlade žene u pitanju, već i dečaci, deca, što je posebna priča), stavljene su u ”politički korektan” izraz – trafiking. Otmica, silovanje, iživljavanje, belo i svako drugo roblje, stavljeni u jednu, jedinu reč, našli su, konačno, mesto u celoj jednoj predstavi. S pravom.

Da sam malo hrabriji, ovaj tekst bih nazvao ”Pozorištem protiv nasilja”, ali i ova žuta kuća u kojoj se komadaju i rasprodaju ljudske duše jeste sasvim dovoljno ilustrativna za ono što je reditelj hteo da pokaže i u čemu je uspeo. Nataša Radonjić, sada već iskusno i poznato ime naše dramske scene, odabrala je pristup putem fragmentarne dramaturgije, izlažući nam paralelno priče od kojih treba da nastane šira slika. Takav pristup je u neku ruku iznuđen samom temom jer je sudbine ovih devojaka teško povezati u jednu linearnu, neprekinutu priču. Problem s takvim pristupom jeste u tome što se može dogoditi da ne dobijemo željeni mozaik, već razbijeno ogledalo u kome se prepoznaju i prelamaju mnoge asocijacije. Nema u tome ničeg lošeg, ako se stigne do publike, a reditelj je u tome uspeo.

U pozorištu se mnoga sredstva upotrebe i mnoge zakonitosti prekrše, ako to opravdava cilj i postigne rezultat. Tako smo u toj fragmentarnoj dramaturgiji mogli da vidimo i koreodramske elemente, uz masovno korišćenje muzike. Problem s muzikom nije samo akademske prirode; podsetimo da i sam Hugo Klajn kaže da se muzika u pozorištu koristi samo onda kada se iskoriste sva druga sredstva…a njih je ovde bilo na pretek. Pored toga, nije reč o bilo kakvoj muzici, već o vrhuncima fonijske, ilustrativne muzike – Bori Dugiću i ”Anastasiji”. Podsetimo da je reč o grupi koja je sačinila muziku za jedan od najboljih filmova ikada snimljenih na balkanskom prostoru, ”Pre kiše”. Ta muzika je sama za sebe kvalitet sa posebnim porukama i asocijacijama koje su pretile da nadjačaju (ne bukvalno) glumce. Sigurni smo da bi monološki delovi junakinja koje su govorile sa samog proscenijuma sedeći da rampi, bili mnogo rečitiji i ubedljiviji da nisu praćeni muzikom koja je oduzimala onaj dragoceni deo pažnje. Glumac je dužan da, pre svega, glasom ”dobaci” svoj tekst do publike. Oni to mogu, uverili su nas mnogo puta u toku predstave.

U ovako vođenom ansamblu reklo bi se da nije bilo loših mesta. Glumci su veoma disciplinovani, tečno i precizno su izvršavali svoje zadatke i publika je to umela da oseti i nagradi. Pri tom su za pažnju publike morali da se bore sa video-projekcijama, bez kojih se moglo, i već spomenutom muzikom. Pasaž sa Ruskinjom koja izdaje stan mogao je da podseti na ”Zanat gospođe Voren” Bernarda Šoa, ali nije, pa možda treba razmisliti o svrsi tog međustepenika. U svakom slučaju, efektno i melodramski.

Predstava je mogla veoma lako da sklizne u patetiku, što se pri kraju i dogodilo, no ne treba biti strog jer bi i mnogo iskusniji reditelji tome podlegli. Opravdanje za to postoji: i patetika je deo pozorišne tradicije, kada je u meri.

Šta je ogroman, kapitalan kvalitet ove predstave? Andrić je pisao: ”Ništa ljude ne povezuje tako kao zajednički preživljena nesreća”. Ubeđen sam da su svi oni koji su izašli večeras iz sale pomislili, kad su se stišali aplauzi, gde su im deca, i šta sada rade. Ovu predstavu treba prikazivati pre svega po školama kao obaveznu građu jer je pozorište progovorilo sociološkim rečnikom, a to je već dovoljno upozorenje. U vreme kada smo svedoci nečega što se još nije dogodilo u našem društvu, da li treba podsećati koliko i kako treba čuvati jedinu tvrđavu koja se iznutra može srušiti i osvojiti – svoju porodicu? U svakoj predstavi ima i boljih i lošijih mesta, no njima ću se baviti nekom drugom prilikom. Krik koji je ona proizvela, mučnina na koju nas je podsetila, dovoljan je razlog da se zamislimo koliko smo bezbedni u ”najboljem od svih svetova”, na krovu istorije. Ako je od pozorišta, dovoljno je. Za početak.

Dragi Ivić, diplomirani producent

Pozorišni kritičar