Izložba fotografija: “Muzika duše”

Dejan Veljković, fotograf iz Leskovca u četvrtak, 10. novembra, predstaviće u Modernoj galeriji Kulturnog centra izložbu “Muzika duše”.
Do sada je realizovao 28 samostalnih izložbi fotografija (Kumanovo, Ohrid, Skoplje, Leskovac, Niš, Kragujevac, Gornji Milanovac, Beograd, Pančevo, Novi Sad, Novi Bečej,
Kikinda, Zrenjanin, Sombor i Ljubljana). Dugi niz godina, fotografije različite tematike objavljivao je u dnevnim novinama, revijalnim i reklamnim publikacijama (Naša reč, “Narodne novine”, Večernje novosti, Politika, Borba, Vjesnik, Ana, Nada, Revija 92, Zov, Osvit, Vikend Plus, Naše stvaranje, Leskovčanin, Pomak…
Otvaranje izložbe je u 14 sati.

NOVA FOTOGRAFSKA POETIKA

Dejan Veljković, stari fotografski znanac i znalac, posle „značajne“ pauze ponovo je na galerijskim scenama. Možda je ta pauza upravo delotvorno otvorila novije i objektivnije sagledavanje umetničkih perspektiva koje se nikad nisu udaljavale od glavne teme ali u ovim godinama, njegovim i našim, imaju neku dodatnu punoću, zrelost, sigurnost, zaokruženost… Nove izložbe, koje predstoje, sve će to otkriti, pokazati i dokazati.

Raznolika interesovanja prosto teraju fotografe na nova i sve novija i novija beleženja trenutaka stvarnosti koji traju koliko je dovoljno da se listići najobjektivnijeg objektiva rašire i sklope dovoljnom brzinom /sada su to „digitalni listići“/, da zarobe taj magični trenutak ali i našu pažnju koja može da traje i treba što duže da traje. Na fotografiji taj trenutak ostaje večan. I neponovljiv! Kao što to jeste i biće! Upravo je sve to svrha i bavljenja ovim umetničkim poslom, još više svrha je neophodno suočavanje sa javnošću kao konačna provera sopstvenog kvaliteta ali i univerzalne poruke umetničkog, u ovom slučaju fotografskog trajanja.

Od prvih fotografskih radova Dejan Veljković se interesovao za portret, akt, figuru, muziku. I to interesovanje je stalno širio i unapređivao. Ovoga puta njegov fotografski opus obuzimaju koncertni podijumi, dvorane i okolni muzički prostori. Ponovo je dominantna violina kao motiv i inspiracija, taj virtouzni instrument koji dobija posebnu dimenziju u rukama žene. Upravo tako Dejan Veljković bira fotografski motiv. Violina u rukama žene dobija dodatnu eleganciju i neslućenu gracioznost a žena u rukama violine onu neverovatnu ispunjenost, tananost, blagost, potpunu ženstvenost, čarobnost lepote… Sve to vidljivo je na fotografijama punim kolora, tišine ali i one ljudske, životne muzikalnosti, takta i kompozicionog sklada. Dodatni momenat ovog opusa čine crno beli fotografski impulsi zabeleženi na stari, tradicionalni fotografski način, upravo crno-belo. Ti i takvi kontrasti znače povratak na početke, na sećanje i stalno prisećanje na suštinsku, prvotnu i prvobitnu fotografsku misao koja je kroz čist kontrast i tonalitet od crnog ka belom i obrnuto, dala najreprezentativnije primerke fotografskog znanja i umeća. U obilju kolora tako divno zvuči taj kontrast iako bi trebalo biti obratno. Ali, i to je dokaz koliko crno-belo uvek i iskonski prednjači u fotografskom znanju i umeću po sistemu crnog i belog kao dva fenomena odsustva i prisustva svetlosti. Sve to prisustno je na crno belim reprezentima ove izložbe, odnosno crno-belim fotografijama Dejana Veljkovića koje podsećaju na njegove fotografske početke i nekoliko odličnih „crno-belih izložbi“ iz osamdesetih, devedesetih godina već poodavno prošlog veka.
Sveprisutni ženski likovi na fotografijama Dejana Veljkovića imaju sasvim novu, drugačiju, ispunjeniju i potpunu – kompletnu dimenziju. Svaki od njih govori o životu, nežnosti i suptilnosti muzike ali i o životu protkanom posebnom osećajnošću kakvu nam samo „muzika duše“ može da podari. Iako nema tišina gospodari svakom fotografijom, nepomične figure i instrumenti u stvarnosti odišu ritmom, tajanstvenim zvucima violine, gitare, klavira… Taj odjek kao da se čuje na fotografijama Dejana Veljkovića, kao da prepoznajemo svaki takt, ritam, ariju, melodijsku intonaciju…

Fotografija i jeste da bi nam kroz poetiku viđenog prenela ili izazvala upravo takve utiske i našim čulima približila stvarnost i onakvom kakva ona jeste i kakva nije. Na posmatraču je da oseti, prepozna i doživi taj čarobni trenutak fotografske istine, trenutak večnosti zabeležen za svagda na naizgled beznačajnom formatu a u stvari taj format određuje upravo onaj trenutak istine kome se fotograf posvećuje kao profesionalno bogom dani umetnik a posmatrač traži svoj sopstveni identitet u onome što prepoznaje i što mu je ljudski i estetski blisko.

Poetika fotografije daje suštinsko značenje umetničkog dela i stvaraocu i posmatraču. Ukoliko je ta poetika dublja produbljeniji je osećaj doživljenog i taj dodir je ono što svako traži i nalazi u formatu umetničkog dela ma kakav i koliki on bio. Najnoviji opus fotografija Dejana Veljkovića pleni poetikom i estetikom, zvucima koji se sa fotografskih formata šire i čuju mnogo dalje od ograničenih galerijskih prostora. Te originalne autorske poetike čine suštinu njegovog zrelog fotografskog stvaralaštva u vremenu u kome je sve više neke druge muzike, u prebrzom i nemirnom vremenu sadašnjice, u kome svaka realna duša u svemu traži svoj ljudski mir i spokoj… koga je sve manje i manje…

GM PRESS