Uloga Crnuće u podizanju Miloševog ustanka

Kuća u Gornjoj Crnući nemi je svedok početka Miloševe borbe sa Turcima i prvih godina njegove vladavine.

Starešine Prvog ustanka, koje su ostale u Srbiji, iako su se predale Turcima, i dalje su strahovale za svoje živote. Skrivali su se po šumama, pećinama i udaljenim mestima. Nakon propasti Hadži Prodanove bune, i pojačanog Turskog terora u Crnuću su se sklonili Lazar Mutap, Sima Paštrmac, Blagoje iz Knića i mnogi drugi.  O ovome Vuk Karadžić kaže: „Tu je sad od novoga turskoga zuluma i od straha turskoga bio dobežao Mutap i Simo Paštrmac i Blagoje iz Knića, i još kojekakvi momci koji su očekivali smrt od Turaka, pa su onde kao čuvali Miloševu kuću, a upravo su kod njegove kuće čuvali  i krili svoje glave. I da ne bi u kako podozrenije pali bili su pokupovali nekoliko trnokopa pa su danju na lepom vremenu od besposlice krčili i sadili šljive po potoku…A noću su išli po selima čak i u druge knežine, te s prijateljima i poznanicima dogovarali se šta će raditi.“  [1]

O skrivanju viđenijih Srba u Crnući Bartolomeo Kunibert kaže: „Bojazan od Turaka i zahvalnost prema Milošu doveli ih behu k toj porodici, odlučene da je brane protivu svakoga događaja i do krajnosti… Odmah mu se Paštrmac, Mutap, Blagoje, sa svim svojim prijateljima i pristalicama, zakleše na pokornost i poslušnost, pa izjaviše da su spremni s njime i za nj umreti“. [2]

Beležeći sećanje Sime Paštrmca Aleksa Simić piše da su budući ustanički prvaci došli „u Rudničku planinu i tamo su živili odvojeni od naroda, kao vuci u gori, premda su se tajno sastajali s našim ljudima i odlazili knjazu Milošu u Crnuću, tamo jeli i pili kao i kod drugi Srbalja, i opet odlazili u goru. Knjaz Miloš, pak, primao ih je druževno i zaklanjao ih, da ne čuju Turci za njih“.  [3]

Usled takvog razvoja situacije, po propasti Hadži Prodanove bune, i sam Miloš je pao u nemilost beogradskog vezira Sulejman-paše Skopljaka. Posle dva meseca provedenih u beogradskoj tvrđavi u svojstvu taoca, kome su dani bili odbrojani, budući srpski knez uspeo je krajem marta 1815. uz pomoć rudničkog muselima Ašim bega, ubediti  Turke da ga privremeno puste na slobodu.[4]  Kao razlog tome naveo je želju da se vrati u svoju nahiju i tamo prikupi novac potreban za otkup preostalog srpskog roblja. Dobivši dozvolu da napusti Beograd uputio se ka Crnući, gde su ga sa nestrpljenjem i u neizvesnosti očekivali.  [5]

Dok su trajali njegovi zatočenički dani, u centralnim delovima Beogradskig pašaluka otpočele su pripreme za podizanje novog ustanka. Značajniji sastanci održani su u Rudovcima u „pivnici“ popa Ranka Mitrovića, odnosno Vreocima. Među ljudima koji su prisustvovali skupovima bili su Avakum, iguman manastira Bogovađa, zatim Milutin Garašanin, Arsenije Loma, Milić Drinčić, kao i Lazar Mutap. Svi oni bili su za to da se na turske zulume mora odgovoriti oružjem, s tim da se sačeka povratak Miloša Obrenovića.

Istovremeno, samo sa druge strane Rudnika, kako smo već naveli, ljudi poput Jovana Dobrače ili Sime Paštrmca, navraćali su u Crnuću. Pod izgovorom da pomažu Ljubici oko poljskih poslova, budući ustanici su ovo vreme koristili za „ratni dogovor“. Plašeći se novih nevolja i strahujući za sudbinu sina, baba Višnja ih je „izgonila“ iz kuće vičući: „Izlazite napolje lopovi `oćete moga sina na zlo da navedete i s´ Turcima zavadite“.  [6]

Pošto se izvukao ropstva, budući srpski knez je sa saradnicima intenzivirao pripremu novog ustanka. S tim u vezi, održano je još nekoliko tajnih sastanaka i to u Manastiru Vraćevšnici, zatim Lunjevici, Dragolju i ponovo Rudovcima.[7]  Dogovoreno je da se narod  pozove da dođe  na Cveti u Takovo, a da se na čelo ustanka stavi Miloš Obrenović. Na ovaj veliki pravoslavni praznik koji pada sedam dana pre Vaskrsa, tradicionalno se pod „najvećim Grmom u nahiji“, inače tada seoskim zapisom, okupljao veliki broj ljudi. Kako je među narodom vladalo opšte raspoloženje da se ponovo krene u borbu za slobodu, Takovo je bilo idealna prilika za to.  [8]

Prve borbe sa Turcima odigrale su se i pre formalnog čina podizanja ustanka u Takovu. Naime, još na Cvetni četvrtak vojvoda Arsenije Loma sa svojim momcima rasterao je haračlije u Jasenici a zatim napao i oslobodio Rudnik. Tom prilikom  smrtno je stradao bivši rudnički muselim Aga Tokatlić, dok je Loma iz zasede ranjen. Dva dana kasnije i on je izdahnuo. Istovremeno, dok je trajao sukob na Rudniku, Jovan Obrenović, Sima Paštrmac i Blagoje iz Knića  ubili su u gružanskom selu Konjuša turskog haračliju. Milošu nenaklonjen Aleksa Simić u svojim Sećanjima kaže da je budući srpski knez doznavši za učešće brata Jovana u pomenutom događaju, pao u nesvest ispred svoje kuće u Gornjoj Crnući, pa su „sipali vodu na njega dok je k sebi došao“.   [9]

Kada je doznao za pomenute akcije, Miloš Obrenović se uputio u Brusnicu, gde je Ašim-begu rekao da se sprema novi ustanak i posavetovao ga da što pre napusti ove prostore. S tim u vezi, lično je svog pobratima ispratio do sela Družetića, tj. granice Rudničke i Užičke nahije.

Noć uoči odlaska u Takovo budući srpski knez je sa svojim najbližim saradnicima proveo u manastiru Vraćevšnica. Prisustvovao je liturgiji koju je služio Melentije Pavlović arhimandrit manastira. Rano izjutra svi zajedno stigli su pred takovsku crkvu, gde se nakon službe sveštenika Pavla i pričešća, Miloš obratio okupljenom narodu. (Sl. 9) Popevši se na jedan kamen, potanko je izložio situaciju u kojoj se našao srpski narod i zaključio da je sazrelo vreme da se krene u odsudnu oslobodilačku bitku. Takođe, upozoravao je da će borba biti teška i neizvesna, da svi moraju njega slušati i da se neće tolerisati bilo kakva nedisciplina, izdaja ili kukavičluk. Okupljeni narod je sa ushićenjem i radošću dočekao ove reči.   [10]

Nedugo zatim, okupljeni ljudi na čelu sa svojim predvodnicima krenuli su iz crkvene porte ka dolini rečica Ljeskovice i Dičine, gde ih je među stoletnim hrastovima čekalo znatno više ljudi spremnih na borbu protiv Turaka. Uz Miloša, tu su bila njegova braća Jovan i Jevrem Obrenović, zatim Jovan Lazić, Nikola Milićević Lunjevica, Lazar Mutap, Jovan Dobrača, Simo Paštrmac, Milić Drinčić, Melentije Pavlović, kao i mnogi drugi. Tu pod jednim stoletnim grmom Miloš se još jednom obratio okupljenima koji su sa velikim odobravanjem prihvatili ponovni sukob sa vekovnim tlačiteljima uz reči da je bolje  „ junački poginuti nego nastaviti dosadašnji život“.

Po okončanju sabora, srpski knez je poslao svog brata Jovana Obrenovića i Lazara Mutapa da sakupe vojsku oko Morave, odnosno Dragačeva i sa njom opsednu Čačak. Sa druge strane, Milutina Garašanina i Nikolu Katića uputio je prema Valjevskoj nahiji kako bi sprečili dolazak Turaka iz Beograda, kao i jedan deo ustaničke vojske ka Kragujevcu.

U međuvremenu, Miloš se vratio u svoju kuću smeštenu podno Rudnika u selu Gornja Crnuća. Nakon što je još jednom razmislio i procenio situaciju izašao je iz vajata, preobučen u crveno vojvodsko odelo, izvukao barjak, sakriven iza bukve i predao ga Simi Milosavljeviću Paštrmcu Amidži. Tom prilikom izgovorio je čuvene reči: „Evo mene a eto i vama rata sa Turcima“. Zbilo se to u prisustvu majke Višnje, supruge Ljubice i dece Petrije i Jelisavete.  [11]

Pripovedajući o ovom događaju Vuk Karadžić po malo pristrasno beleži: „U svima je koji su tu bili srce od radosti zaigralo kad su videli Miloša tako nakićena i većma su mu se obradovali nego ozebao suncu: jer je svako u sebi pomislio: sad je zaista rat i on pristaje sa nama. Paštrmac uze barjak iz Miloševe ruke te ga pobode u zemlju, i stanu se pod barjakom kupiti junaci”. [12]

Ako je verovati usmenim i vrlo oskudnim pisanim izvorima, iz tog vremena, tako se završio i poslednji čin podizanja Drugog srpskog ustanka.   Inače, sam knez se zadržao još par dana u porodičnom domu, odakle je slao pisma na mnoge adrese širom nahije pozivajući ljude da se late oružja i udare na Turke. Tako je Miloš postao vođa srpskog naroda, Crnuća prestonica, a kuća dvor i vrhovni vojni stan.

[1] V.St. Karadžić, Nav.delo,55.

[2] B.Kunibert, Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića, Beograd, 1988,82.

[3] Sećanja Alekse Simića na knjaza Miloša(priredio R.Ljušić), Kragujevac,1997, 27; R.J.Popović, Toma Vučić Perišić, Beograd 2003,23, 24.

[4] Kako je tekla Miloševa borba da se izbavi iz ropstva više u Lj.Stanojević, Drugi srpski ustanak 1815.godine I formiranje Kneževine Srbije,rukopis, vlasništvo Muzeja rudničko-takovskog kraja, 2; Knez Miloš priča o sebi

[5] „Čim je prispeo Miloš u Crnuće, okupio je oko sebe svoje ljude, koji su mu položili zakletvu vernosti, da će se slepo pokoravati njegovim naredbama, a i Miloš se njima zakleo, da će umreti, boreći se sa njima kao njihov starešina“, M.Obrenović, Nov.delo, 33

[6] Đ.Đorović,Malo građe za istoriju Gruže, Kragujevac, 1909, 10, 11; Miloševa majka Višnja se verovatno vratila u Brusnicu 1816 smestivši se u dom mlađeg sinaJovana Obrenović, upravnika Rudničke nahije. Preminula je u Brusnici juna meseca naredne godine. Srpski knez je preneo majčine kosti u manastir Vraćevšnica.

[7] Na sastanku u kući kod popa ranka Mitrovića u Rudovcima 19.aprila 1815.godine ustanici su se  “zaverili I utvrdili da se pod vođstvom Miloševim, odmah podignu na oružje protiv turskih zulumćara, R.Bojović, Bitka na Čačku 1815.godine, Čačak 1995, 11

[8] Prema priči Vase Uroševića iz sela Vape pored „varoši Čačka”, zabeležene 1891.od strane Nikole Zege

[9] Sećanja, 1997, 25.

 [10]  „Kad se služba svrši, sav svet iziđe u portu i sve živo upre oči u Miloša… Junačko lice njegovo prevuče teška rumen, a u očima se zablista plamen samopregorenja; Nije mnogo govorio. Kazivao im je istina koliko je to težak posao i kako se boji da oni ne malakšu u tom svom oduševljenju…“, ovo su reči Vase Petrovića iz Takova, svedoka  događaja iz 1815. Njegovo sećanje zabeležio je Milan Đ. Milićević i objavio u beogradskoj Vili, 23. maja 1865. godine

[11] Epska vizija Miloševog ustanka kako ga je svojim romantičarskim likovnim jezikom predstavio Đura Jakšić, jedno je od njegovih poznih, ako ne i poslednjih dela. U katalogu prve postavke Narodnog muzeja u Beogradu slika Takovski ustanak propraćena je komentarom: „Za Knezom Milošem, koji nosi trobojku, oduševljeno povrveo narod” sa napomenom: „Slika nije dovršena”, što ukazuje da je slikar želeo da završi

[12] V. St. Karadžić, Srpska istorija našeg vremena, Beograd, 1969, 274: J. A. Jevđević, Knez Miloš i Crnuća, Kragujevac, 2015, 13.

GM PRESS/ Muzej rudničko-takovskog kraja