Pripreme i podizanje Drugog srpskog ustanka

Nakon propasti Karađorđevog ustanka 1813. godine zavladao je izuzetno težak period za Srbe koji su naseljavali Beogradski pašaluk. Veliki broj njih je izbegao, a oni koji su ostali bili su suočeni sa surovim dmazdama, prinudnim radom i mnogobrojni bolestima.[1]

Za razliku od većine ustaničkih prvaka Miloš Obrenović je odlučio da ostane u zemlji i podeli sudbinu sa svojom porodicom i preostalim stanovništvom. Takođe, planirao je da se sa Zabrežja, gde ga je zatekao slom ustanka uputi ka Užicu i tamo organizuje neku vrstu otpora. Vrlo brzo je shvatio da usled potpunog rasula u ustaničkim redovima njegov naum ne može biti ostvaren.

Tek pošto se ispred takovske crkve formalno predao Turcima i zauzvrat dobio titulu kneza, a nešto kasnije i obor-kneza, usledilo je smirivanje situacije u većem delu pašaluka, a njegovi sunarodnici počeli su koliko-toliko normalnije i spokojnije živeti.[2]

Period zatišija i relativno mirnog života trajao je do sredine septembra 1814. godine kada je u manastiru Trnava izbila tzv. Hadži-Prodanova buna. Pošto su je turske oružane snage za nekih petnaestak dana ugušile, otpočela je strahovita odmazda prema stanovništvu.

Tri stotine ljudi tih dana odvedeno je u Beograd, gde će na veoma svirep načini u najgorim mukama okončati živote. Usled takvog razvoja situacije, i sam Miloš pao je u nemilost beogradskog vezira Sulejman-paše Skopljaka. Posle dva meseca provedenih ubeogradskoj tvrđavi u svojstvu taoca, kome su dani bili odbrojani, budući srpski knez uspeo je krajem marta 1815. uz pomoć rudničkog muselima Ašimbega, ubediti Turke da ga privremeno puste na slobodu. [3] Kao razlog tome naveo je želju da se vrati u svoju nahiju i tamo prikupi novac potreban za otkup preostalog srpskog roblja. Dobivši dozvolu da napusti Beograd uputio se ka Crnući, gde su ga sa nestrpljenjem i u neizvesnosti očekivali. Dok su trajali njegovi zatočenički dani, u centralnim delovima Beogradskig pašaluka otpočele su pripreme za podizanje novog ustanka. Značajniji sastanci održani su u Rudovcima u „pivnici” popa Ranka Mitrovića, odnosno Vreocima. Među ljudima koji su prisustvovali skupovima bili su Avakum, iguman manastira Bogovađa, zatim Milutin Garašanin, Arsenije Loma, Milić Drinčić, kao i Lazar Mutap. Svi oni bili su za to da se na turske zulume mora odgovoriti oružjem, s tim da se sačeka povratak Miloša Obrenovića.

Istovremeno, samo sa druge strane Rudnika ljudi poput Jovana Dobrače ili Sime Paštrmca, navraćali su u Crnuću. Pod izgovorom da pomažu Ljubici oko poljskih poslova, budući ustanici su ovo vreme koristili za „ratni dogovor”. Plašeći se novih nevolja i strahujući za sudbinu sina, baba Višnja ih je „izgonila” iz kuće vičući: „Izlazite napolje lopovi`oćete moga sina na zlo da navedete i s Turcima zavadite”.[4]

Pošto se izvukao ropstva, budući srpski knez je sa saradnicima intezivirao pripremu novog ustanka. S tim u vezi, održano je još nekoliko tajnih sastanaka i to u Manastiru Vraćevšnici, zatim Lunjevici, Dragolju i ponovo Rudovcima.[5] Dogovoreno je da se narod pozove da dođe na Cveti u Takovo, a da se na čelo ustanka stavi Miloš Obrenović.

Na ovaj veliki pravoslavni praznik koji pada sedam dana pre Vaskrsa, tradicionalno se pod „najvećim Grmom u nahiji”, inače tada seoskim zapisom, okupljao veliki broj ljudi. Kako je među narodom vladalo opšte raspoloženje da se ponovo krene u borbu za slobodu, Takovo je bilo idealna prilika za to.

[1]Počev od Bune na dahije, Miloš je uz svog polubrata i njegovu Rudničku vojsku uzeo učešće u skoro svim značajnijim ustaničkim bitkama tog vremena. Važio je za hrabrog i odvažnog borca, koji se posebno istakao u borbama oko Užica, kada je ozbiljnije ranjen. Posle Milanove smrti poneo je titulu vojvode, a maja meseca 1813. Karađorđe ga je imenovao za komandanta odbrane zapadnog dela srpskog fronta.

[2] Došavši u Takovo, Miloš je prvo poslao nekoliko poverljivih ljudi da pregovaraju sa Turcima i izdejstvuju garancije po kojima će mu mu život nakon predaje biti zagarantovan. Tek nakon davanja „čvrste vere” od strane Sali Age Serčesme, da će tako zaista biti, on je pristao da se zvanično povinuje novim vlastima.

[3] Kako je tekla Miloševa borba da se izbavi iz ropstva više u Lj. Stanojević, Drugi srpski ustanak 1815. godine i formiranje Kneževine Srbije, rukopis, vlasništvo Muzeja rudničko-takovskog kraja.

[4] Đ. Đorović, Malo građe za istoriju Gruže, Kragujevac, 1909, 10, 11.

[5] Na sastanku u kući kod popa Ranka Mitrovića u Rudovcima 19. aprila 1815. ustanici su se „zaverili i utvrdili da se pod voćstvom Miloševim, odmah podignu na oružje protiv turskih zulumćara, R. Bojović, Bitka na Čačku 1815. godine, Čačak,1995,11.

GM PRESS/Aleksandar Marušić, istroričar