Između pitanja „ko je ovde lud“ i „ko je ovde normalan“ stoji leksički moguća, ali zastrašujuća sintagma – nova normalnost. Ona se veoma brzo ušunjala u naš jezik i tu se kreće kao da je oduvek bila deo nas…a nije. Ulazi u naše živote bez pitanja, a vrata joj se sama otvaraju. Dovoljno je da ta vrata naša radoznalost otškrine, a ostalo uradi promaja banalnosti i površnosti. Setimo se vremena u kome smo okretali broj telefona, a ne kuckali po osetljivom ekranu; umesto narandžastih, crvenih i crnih alarma spikeri su nam najavljivali još jedan lep letnji dan ili spasonosnu kišu. Prijatelje nismo blokirali (!). Račune smo plaćali gotovinom a ne karticom ili mobilnim. Ako pamtite ukus lepka sa koverte kada je liznete da biste je zatvorili, onda mogu da se zaustavim u nabrajanju svih nenormalnosti koje su nas snašle i koje su vrlo brzo za mnoge postale normalne.
Kako su tikovi i opsesije postali gospodari naših života?
Na to pitanje dobili smo jedan od mogućih odgovora baš sinoć i to kroz smeh, jedan od zdravijih načina da se saopšte i neprijatne istine. Smejali smo se tokom predstave, a zatim je stiglo ono što je bilo neumitno. Ništa nije smešno u onome što je ova predstava na duhovit način razdrmala i demistifikovala. U to su nas uverili glumci jednog od najpopularnijih amaterskih pozorišta u našoj zemlji. Sedamdesetih i osamdesetih godina naši profesori na FDU gunđali su da Beograd pored toliko profesionalnih pozorišta nema nijedno bulevarsko, onakvo kako smo mogli videti u Parizu. Jagodinsko pozorište je uspelo da se izvuče ispod razgranate krošnje jedinstvenog festivala Dani komedije stvorivši svoj prepoznatljiv stil. Reč je o prevejanom (u najboljem smislu reči), iskusnom sastavu koji ume da se igra pozorišta i da se zaustavi na vreme kako ne bi u tome preterao.
Kako se to pokazalo u ovoj predstavi? Najavni tekst koji je prati u javnom prostoru obećavao nam je obračun sa otuđenjem izazvanim pomahnitalom digitalizacijom svega i svačega; pandemija je bila neposredni uzrok da ova adaptacija stigne na scenu kao znak protesta protiv sveopšte zbunjenosti koja je pretila da se prelije u ludilo. Reditelj je izbegao zamku da rešava probleme na način koji smo upoznali u arhetipu ovakve vrste predstava – „Letu iznad kukavičjeg gnezda“, ili uspelom pokušaju našeg autora Željka Hubača u pomalo skajnutoj drami ”Bliži nebu”. Nije nam nudio dramatične poruke i Vrhovne Mudrosti jer je imao i druga sredstva.
Imajući pred sobom, ali i za sobom, uz sebe, glumce koji mogu lako da realizuju svaki zadatak i da esetetizuju neku poruku, on se odlučio da žanrovski svoju adaptaciju dovede do uskog pojasa čijim prekoračenjem se može ugaziti u vodvilj. Znajući da to može lako uzdrmati, pa i srušiti celu priču o upitanosti nad opštom dijagnozom čovečanstva, on se pravovremeno tu i zaustavio, a pogled ka vodvilju više je ličio na kratkotrajno koketiranje. U pravom trenutku ponudio nam je istinsko rešenje svojih i tuđih problema jednostavnim i efektnim porukama među kojima se najviše izdvaja ona koja i jeste najvažnija – da treba manje misliti na sebe. Tako je egoizam detektovan kao detonator problema. Zašto da ne? Sve, na kraju krajeva, kreće iz naših glava, to smo se mnogo puta do sada uverili
U to nas je uverila i glumačka ekipa koja je spokojno vladala svojim likovima, ne žureći nikuda. Glumci su svesni da imaju čime da osvoje publiku, pa i kako da se vrate u ritam ako kojim slučajem iz njega ispadnu. To jeste glumačko požrtvovanje jer je kolektivni čin pozorišne umetnosti sinoć u potpunosti i dosledno afirmisan. Niko se nije zaleteo da iskoristi svojih vorholovskih „pet minuta slave“ i da odigra kao da je sam na sceni. Posebno treba pohvaliti Petra Mitića koji je do poslednjeg trenutka veoma vešto skrivao svoj dvostruki identitet. Njemu je reditelj u ruke gurnuo moćno oružje kada je srpska publika u pitanju – vulgarnost. Psovka, kao akt verbalne agresije, najčešće bez ikavih problema pređe rampu i projuri gledalištem. To g. Mitić sebi sinoć nije dozvolio, a mogao je, ali tada bi se predstva srozala do kreveljenja. Psovke su ovde bile odmerene i na odabranim mestima, bez obzira što je malo ko u publici poverovao da takva opsesija zaista postoji.
Ako neko bude dobio „domaći zadatak“ da napiše nešto o ovoj predstavi, pa ga pomoću nekog od sve brojnijih programa takozvana „veštaka inteligencija“ dovede do ovog prikaza sigurno će se primiteti da je tekst pisao Don Kihot naših dana koji ne pristaje na to da kompjuter, tablet ili mobilni telefon budu pametniji od nas. Obavešteniji – da, ali inteligentniji – nikako. Kako se boriti protiv toga? Videli smo sinoć. Lepota će pobediti sve, a ona stanuje u pozorištu. Kad već po ko zna koji put spominjem tu čarobnu imenicu, kao osoba koja prati festival od prvih njegovih koraka, želim da s posebnim zadovoljstvom istaknem kako je ove godine posećenost izvanredna i da ova manifestacija svojim postojanjem razbija sve stereotipe o tome da pozorište provodi svoj letnji san čekajući oktobar. Milanovačka publika nema taj problem. To je svakako i najveća pobeda entuzijasta Milanovačkog pozorišta.
GM PRESS/Dragi Ivić, dipl. producent, Pozorišni kritičar
