VAISTINU POZORIŠTE…

Pete ”Takovske cveti” počele su onako kako se samo poželeti može: ono što je aksiom za pozorišnu praksu i vekovne navike – letnja pauza, ovde ne važi. Nije samo reč o upornosti organizatora. I Sizif je bio uporan pa znamo rezultat njegove muke. Ovde je reč o nečemu što smo dosanjali: jednom prilikom veliki virtuoz gitare Radomir Mihajlović Točak rekao je:”Nismo hteli da snimimo prvi album dok nismo znali šta ćemo sa petim”. Festival je počeo na izvanredan način: premijerom i punom salom, no to je, samo početak, preduslov da opravdamo svoju hrabrost što smo publiku pozvali da uđe u salu u vreme kada mnogi sede po kafićima ili gledaju tenis. Ono što je usledilo jeste istinsko ohrabrenje ne samo za organizatore, ne samo za glumce i festival, već za pozorište u celini. Namerno ovde izbegavamo sintagmu dramski amaterizam jer je estetika festivala krenula drugačijim putem. Putem kojim se ređe ide.

Kombinacija zanatskih znanja profesionalca i zaljubljenosti, posvećenosti i, opet znanja, amatera, sinoć su nam omogućili da na delu vidimo kako funkcioniše pozorište u ruskom štimu. Ovim tekstom oprobalo se više pozorišta. Evo ga sada i na milanovačkog sceni da, između ostalog, ponovo dokaže da izreka ”ispod Gogoljevog šinjela” uopšte nije floskula niti otrcana fraza za upotrebu u nedostatku dokaza, već istinski recept kako se može promišljati književno i pozorišno u isto vreme. U najtežoj pozorišnoj formi, monodramskoj, pred sobom imamo scenu koja pruža mogućnosti glumačkoj dovitljivosti da iskaže svoju moć i talenat. Zaista, glumac je vladao scenografijom, a ne ona njime. Nije se po njoj šetao, već joj je dozvoljavao da bude tu, oko njega. Koliko je ona zaista funkcionalna i slikovita videli smo više puta, posebno u dijalogu s ”nemim” sagovornikom koji je umesto reči ponekad umeo da zasvetli. Scena kada se on, gotovo i ne znajući gde ne nalazi, javlja iza rešetaka duševne bolnice, zasijala je u trenutku ticijanskovskom svetlošću.

Mnogo toga je reditelj, dramatizujući ovaj neverovatni tekst koji bi laiku u prvom trenutku izgledao kao pozorišna vežba, uspeo da sugeriše publici i onima koji pozorište dobro poznaju, a to milanovački gledaoci svakako jesu mnogo toga. U priči koja je diplomski zadatak za svakog glumca i reditelja, vidimo i prepoznajemo citate i aluzije na mnoga dela i autori toga ne bi trebalo da se stide, naprotiv: tu su reminiscenije na Krležinu dramu ”Na rubu pameti”, ali i na ”Pseće srce” Bulgakova. Fantazmagorična ljubav Ivanova i njegova fikcija u odnosu na kćerku svoga direktora podseća u nekim trenucima na Andrićeve zagonetke u često dramatizovanoj propovetci ”Jelena, žena koje nema”. Ispod svake Gogoljeve rečenice stoji još kilometar dubine raznih nivoa i aluzija, po kojima glumac može da traga bez ikakvog straha da će zalutati. Na kraju uvek dođe do ljudskog lika.

Antonije Ivanov u glumcu Ivanu Pantoviću nema samo tumača; Ivan je njegov zastupnik, branilac, ispovednik, dušebrižnik nesvestan cinizma koji ovakva uloga isijava. Sve to postiže, pri tom znajući kakvu vrstu iskušnjenja pred njega je stavio ne samo pisac, već i reditelj, nemilosrdno iskren u svojoj veri u glumca i svojim zahtevima. S pravom. Na sceni vidimo aktera koji s tekstom može da uradi šta god poželi. Njegov habitus posebno uverljivo deluje u najtežim scenama – kada se fonovi koji podsećaju na radio-dramu mešaju s njegovim mizanscenom. Tada gledalac dramu mora da gleda, a ne samo da je sluša, kako to kod predstava koje zalutaju u radio-dramu biva. ”Ofovi” su njegovi saradnici i nadogradnja svih onih aluzija koje u gledalištu treba tek da se rode. Sa scene nam svakog trenutka, pa ipak nenadano, doleću neverovatne, vanvremenske poruke Gogolja: ”Žena voli đavola” – kao da je izašlo iz usta Al Paćina u ”Đavoljem advokatu”. ”Ljudi uobražavaju da se mozak nalazi u ljudskoj glavi”? Zar to nije rekao, na svoj način, Artur Klark u ”Odiseji 2010”? Ipak, najlepši rebus za poznavanje ruske kulture nalazi se u rečenici ”Da vidim onu klupicu na koju ona stavlja nožicu”….A Valerij Brjusov peva: ”O, sakrij svoje noge bele”. Na kraju, anđeo koji podseća na Čehovljevog galeba silazi tamo gde je sve vreme trebalo da bude podsećajući nas na Jesenjina i njegovu zaljubljenost u pogled kroz prozorče.

Mnogo toga je bilo bravurozno u ovoj predstavi da bi se moglo nazvati trenutkom inspiracije ili slučajnošću. Do sada neviđena scena poruke ispisane na toaletnom papiru u kojoj je glumac pokazao šta znači mikrogluma. I definitivno, potvrda vrednosti ove demonstracije glumačke i rediteljske moći i talenta stigla je na kraju predstave. Mnogo puta sam gledao kako glumac prelazi rampu i to su stvari koje ne čude previše kad je reč o dobrim glumcima. Ovde je publika prešla rampu i poistovetila se s junakom predstave. Za mene je to najsigurniji znak da ovaj festival nema zbog čega da brine, već da se drži onoga što je zamišljeno. Dobro mu je to krenulo i dobro mu to ide.

Dragi Ivić, dipl. producent

Pozorišni kritičar