Putopis iz Nepala – drugi deo pustolovine

Piše: Kosta Marinković – predsednik SU „Feniks”

Kada smo tog prvonovembarskog jutra izašli iz svojih soba, dočekala nas je planina okupana suncem koja nam je poželela dobrodošlicu u dolinu. Ovo mi nije bio prvi put da vidim ove obronke, već sam hodao ovom dolinom pre pet godina. Ali osećaj je bio neverovatan. Samo ovog leta je SU Feniks imao šest inostranih akcija po prelepim balkanskim planinama, ali Himalaji… Tamo je prosto vazduh drugačiji. Planina odiše jednim potpuno drugim duhom. Spakovali smo svoje rančeve i nakon doručka smo se našli na makadamu koji je vodio uzbrdo. U Srbiji se smatra da je visokogorstvo planinarenje iznad 2.000mnv, a mi smo tog jutra započeli na toj visini.

Trebaće nam devet dana da završimo deonicu Anapurna kruga koju smo planirali da prođemo. Iako najlakši teren, prvi dan je uvek najteži. Koliko god se čovek pripremao, kada stavi na leđa ranac od 15kg i tako hoda 15km uzbrdo, dođu momenti kada se zapita šta mu je to u životu trebalo. Mada, u ovim predelima takva pitanja lako odnese vetar, čovek samo treba da podigne glavu i nestvarni prizor oko njega odagna sve muke i izmami osmeh na lice.

Brzo smo naišli na prvi od mnogih visećih mostova. Čelične sajle utopljene u betonsku konstrukciju sa obe strane reke i žičana mreža koja je mostu davala formu. Duž sajli su se vijorile budističke zastavice, simbol Nepala. Žuta, zelena, crvena, bela i plava. Svaka boja je imala svoje značenje, a na svakom parčetu tkanine bile su zapisane molitve za sreću. Ispod mosta je hujala voda. Bila je to reka čiji ćemo tok pratiti uzvodno sve do pred sam prevoj kada ćemo napustiti ovu dolinu i preći u sledeću.

Sela i putevi su pratili geografiju terena. Put je pratio reku koja je vijugala sredinom doline, a sela su nicala pored vode, dok je gore u planinama bila divljina prepuštena divokozama i himalajskoj divljoj mački. Planinarska staza je išla iznad puta, paralelno sa putem, često je presecala put, a prvih dana bismo ponekad delili put sa džipovima koji su prevozili namirnice do teško pristupačnih sela duboko gore u dolini.

Sela kroz koja smo prolazili su se poslednjih godina poprilično prilagodila turistima, odnosno planinarima, kojih je ovde u sezoni bilo na stotine. Svi su žudeli za svojih pet minuta među najvećim planinama sveta, a Krug Anapurne je jedna od najpopularnijih staza ovde. Nekadašnje farmerske i stočarske porodice su sada renovirale svoje domove i napravili gostionice. Poput autobusa, i ove kuće su bile ofarbane u vesele boje. Plave, roze, žute, bele, šarene, i odisale su pozitivnom energijom. Kada bismo prolazili kroz selo tokom dana, domaćice bi stajale na kapiji svog dvorišta i pozivale bi nas unutra na topli čaj i predah od puta. U smiraj dana, u narednom selu bi nas pozivali na konačište.

Taljigali smo tako drumom, stazama i bogazama, dok nismo stigli do sela u kom ćemo zanoćiti. Prošli smo kroz veliku kamenu kapiju sela zavrtevši budističke buriće za sreću. Brzo smo naišli na gostionicu koju je naš nepalski saputnik rezervisao prethodnog dana, ušli smo unutra, pobacali rančeve i uzeli jelovnike. Gledali smo ponudu koja se neće promeniti narednih osam dana, osim cene koja će rasti proporcijalno sa visinom. Imali smo izbor između riže, makarona i nudli, a uz to bi se dodalo po želji povrće, jaja, sir, piletina ili tuna. Brzo smo naučili da je najbolji izbor njihovo nacionalno jelo dal bat, što je obična bela riža i supa od sočiva, a krompir i kisela salata dođu kao prilog. Zašto je baš to bio najbolji izbor? Jer je za to jelo običaj da se dosipa dokle god možete da jedete!

Narednog jutra smo nastavili svoje prodiranje u dolinu, postepeno povećavaju nadmorsku visinu. Mada u Evropi vegetacija ustupa pejzaž kamenu i snegu već iznad 2.500mnv, u ovom delu sveta se vegetacija izborila za još 1.000mnv svoje teritorije. Tako smo prvih dana hodali kroz šume. Najpre su imale notu tropske džungle, a zatim je primat preuzelo četinarsko drveće sa primesom listopadnog. Petog dana smo ušli u zonu preko 4.000mnv ostavivši drveće za sobom, oko nas je bilo samo nisko žbunje koje se vremenom pretočilo u travnata prostranstva. Na tim većim visinama, kako nema drva za ogrev, Nepalci za loženje vatre koriste izmet od jaka – goveda nalik kravi, sitnije građe i duže dlake.

Danju je bilo toliko toplo da smo svakog dana hodali u majicama kratkih rukava, a neki bi se skinuli u šorc. Noću je već bila druga priča. Prvih dana je temperatura uveče padala blizu nule, a na većim visinama je noću odlazila i u minus. U gostionicama se vatra ložila iskučivo u trpezariji i isključivo od 17 do 20 časova. Nakon toga bi se prostorija brzo ohladila i to je bio znak da je vreme za spavanje. Spavaonice sačinjene od tankih zidova nikada nisu čule za grejanje, te smo neretko ispod prekrivača koristili i svoje vreće za spavanje.

Prvi dani u Himalajima su bili čist planinarski hedonizam. Brzo smo oguglali o teret na leđima i zaboravili da je tu. Sa svakim korakom smo oči napajali neverovatnim prizorima i prelepi pejzažima. Vrhovi Anapurne bi se stidljivo krili iza oblaka i tek s vremena na vreme bi se prikazali na par trenutaka. To su bili trenuci u kojima bi nam zastao dah. Stali bismo tu gde smo i uživali bi u tom daru s neba. Još uvek nismo osećali nikakve simptome visinske bolesti, bili smo lakog koraka i viskog morala. Međutim, kako su dani odmicali, a nadmorska visina rasla, tako je rasla i naša znatiželja kako će se naša tela prilagoditi razređenom vazduhu velikih visina. Teži deo uspona nas je tek čekao.

GM PRESS/SU Feniks