Takovske cveti, sedmo veče: Čast kao sudbina
Milanovačko pozorište je predstavom ”Legija časti” još jednom pokazalo na delu bar dve notorne istine: festival može organizovati samo onaj grad koji ima dobro pozorište, a to pozorište, pri tom, ima pravi, respektabilni repertoar. Predstave koje svakog trenutka mogu da izvedu dosežu, praktično, dvocifren broj, što je veliki uspeh i za profesionalne teatre. Ovo nisu jedine činjenice kojima se mogu pohvaliti, bar kada je reč o festivalu i o ovoj predstavi: na delu je promišljen, kreativni ali i organizacioni postupak, pažnje vredna procena začetnika osnovnog umetničkog pravca Milanovčakog pozorišta. Taj pravac jasno je izražen i na ovom festivalu – glumac je centar pozorišnog sveta i samo onaj ko je uspeo tamo da ga smesti i poveže s njegovim okruženjem može računati na siguran, ali ne i zagarantovan uspeh kod publike.
”Dobra zemljo, lažu!” Tekst je mogao da ima i ovaj naslov. Zašto baš besmrtni stihovi pesme ”Na Gatimestanu”, pesme koju je Milan Rakić kao vojnik iz stroja govorio na Kosovu? Upravo zbog intonacije i unutrašnjeg bića samog teksta predstave. ”Legija časti” žanrovski pripada takozvanim predstavama – spomenicama, spomeničkoj građi u čast jedne ličnosti ili događaja. Može biti i povodom nekog jubileja, ali ovoj predstavi to nije bilo potrebno pored svih onih motiva koje nam je za sat vremena izručila pred naše duše. Bio je to, gromoglasan šapat, o našoj lažnoj istoriji, o herojima bez medalje, ali medaljama bez heroja. Bilo je to čas iz nacionalne istorije, tragična priča koja pokazuje da istorija jeste učiteljica života, ali da je kod nas mnogo, i sve više ponavljača.
Na sreću, ni pisac ni reditelj ne pripadaju tom sumnjivom korpusu prozelita koji bi da se prilagode svakoj situaciji i iz svakog događaja izvuku korist. Oni nam istorijske istine, viđene svojim očima, staloženo, ali odlučno ucrtavaju u misli, a imaju i čime. Rečenice ove drame, pažljivo nizane veoma pismenom rukom izuzetnog stiliste, dobijaju poseban kolorit u tumačenju zrelih glumaca koji znaju s čime raspolažu i kako to da predoče publici.
Za one koji nisu gledali, skicirajmo ukratko: na prvi pogled, u centru pažnje je Milunka Savić. Na prvi pogled. Nema Srbina koji ne zna za njenu sudbinu (bar se nadamo) pa publika strpljivo sluša i ”prenos Radio Beograda” i revolucionarne pesme, gleda kako Milunka čisti kafanu i s mnogo poverenja se prepušta svom dragom pozorištu, znajući da se iza svake naznake krije namera da se nešto saopšti, poruči. Onda se pojavljuje kapetan (kako ga je Milunka zapamtila), žrtva ideologije i svoje zakletve, ništa manje častan čovek od Milunke. Pratimo njegovu potresnu priču koju on izgovara kao da je reč o nekom drugom, ne tražeći sažaljenje već samo pažnju da bude saslušan, ali ljudski, a ne islednički. Njegova priča razotkriva temelje jedne deklarisano monolitne tvorevine za koju sada znamo kako je završila – rasturena ciglu po ciglu do temelja, tako da će te cigle i naša deca sakupljati i raščišćavati. I kada pomislite da je pisac dovoljno oslikao tragiku srpskog naroda predstavljajući nam kroz pažljivo birane činjenice biografiju dva nesrećna, ponosna, trpeljiva i časna stvorenja, pojavljuje se i treća žrtva zablude koju je naš veliki pripovedač Aleksandar Tišma nazvao ”upoteba čoveka”. Nadmoćni, bahati, osioni i vulgarni udbaš demonstrira svoju moć nad ljudima za koje je pomislio da su nemoćni. A oni su možda mnogo toga, ali nemoćni nisu. Štaviše, kapetan je toliko moćan u svom stavu, da se ”visoki oficir UDB” ne usuđuje da ga ošamari, a rado bi to učinio. Završni udarac tek sledi. Policajac se u trenutku uverava da pred njim stoji ratni drug i starešina njegovog oca! Baca njegovu legitimaciju, promrmlja pretnju reda radi i gotovo beži. Zašto? Nije se on uplašio toliko kapetana, koliko činjenice da se može saznati da mu je otac bio ”Solunac”! Da podsetimo mlađe gledaoce da dugo godina to uopšte nije bila ni poželjna ni počasna ”titula”.
Pred nama se našla, zaokružena, priča u kojoj je Milunka povod za igru. Glavni razlog, pokretač svih događaja je čast, jer ona se kod normalnog čoveka podrazumeva! Posebno se podrazumeva kod onih koji su ovenčani slavom i okićeni ordenjem. Čast kao srpski usud Milunka i njen kapetan nose dostojanstveno i bez pompe, onako kako to i treba da bude. Sve troje aktera su uspešno i u potpunosti obavili svoj zadatak. Milunka je pokazala da se može igrati iz drugog plana, kao pažljiv slušalac, kapetan je kao reditelj imao dvostruki zadatak, a ”udbaš” je svaki korak, svaku reč svoje uloge umeo da intonira kao razlog da ovo dvoje reaguju. Muzičari bi rekli – dobro temperovan komad.
Trenuci koje treba izdvojiti? Svakako momenat kada Milunka i kapetan, ratni drugovi, igraju uz zvuke valcera koji dolazi iz države koja nam je toliko mnogo zla nanela. Trenutak kada slavna Milunka, kao svaki počastvovani junak, dostojanstveno savija glavu da primi još jedan orden. I, naravno, interpretacija Đurine ”Otadžbine” jeste takođe ona prelomna tačka na kojoj nijedna osoba u gledalištu nigde i nikada neće biti uzdržana. Podsetimo da je Đura autor čuvenog slogana ”Bolje grob nego rob”. I to je naša sudbina. Pored časti, koja je sve troje aktera koštala ili će ih još koštati. Dovoljno razloga da svi još jednom preispitamo svoje viđenje istorije, zagledani u poruke ove predstave.
Dragi Ivić, diplomirani producent i pozorišni kritičar
