Takovske cveti drugi dan: PUSTI SNOVI…

Ambiciozna pozorišna družina ”Daske”, poznata po svojoj agilnosti i srdačnim odnosima s amaterskim pozorištima naše zemlje, ugostila je mnoge naše ansamble. Milanovačko pozorište im je s pravom uzvratilo gostoprimstvo, pa svedočimo da su prvi jubilej festivala ”Takovske cveti” , obeležili i oni svojim nastupom.

Zašto je predstava ”Milion i po” bila dostojna da prođe tradicionalno strogu selekciju i nađe se u programu? Najpre, reč je o adaptaciji priče ”Prah”, jednog od najpoznatijih dramskih pisaca Mađarske, Đerđa Špira. Uz njegovo ime stoji još mnogo toga jer osim što je dramski pisac, on je i romanopisac, istoričar pozorišta, profesor i dobitnik brojnih priznanja. Svakako nezaobilazno evropsko ime. Selektor nam je na taj način omogućio da se upoznamo s makar jednim delom ove, za nas, egzotične i relativno malo poznate kulture i pozorišne tradicije. To smo uspeli da saznamo na posredan način i to je još jedan razlog zbog čega ju je trebalo pozvati na festival. O čemu je reč?
Reč je o retkoj i gotovo zaboravljenoj praksi u našoj dramaturgiji koja je u prvim decenijama osvajanja pozorišnog prostora i slobode u mladoj srpskoj državi bila česta: posrbljavanju stranih tekstova. Najpopularnije tekstove Augusta fon Kocebua i Kristijana Feliksa Vajzea prilagođavali su našem jeziku Kosta Trifković, Joakim Vujić pa i Sterija. Tako smo bili u prilici da odgledamo dramolet ”Milion i po” koji je mogao svuda da se dogodi (ali se, po svoj prilici to dešava samo u pozorištu). Prokletstvo novca i njegova moć jesu negativni junaci i predznaci ove polukomedije sa apsurdnim završetkom. Umesto da donese sreću, nagrada na lutriji, koju svi sanjaju, u vidljivi deo porodice (muža koji je zet u kući i tradicionalno džangrizave žene) unosi nemir, slutnje, pometnju i, na kraju gotovo najavljen, ali ipak neočekivan završetak.

Reditelj, koji je ujedno i muški lik u predstavi, odabrao je rizičan put linearnog pripovedanja. Ekspozicija predstave teče životno sporo, uobičajeno, ali ne i u skladu s pozorišnim vremenom koje traži drugačiju vrstu sažimanja i sublimacije. Muž, sav radostan, nadajući se naivno da u kuću donosi spasonosnu, radosnu vest o novcu koji će ih rešiti svih životnih briga, predstavljen je kao čovek koji je stvarno verovao da će nekoga tim novcem obradovati. No, put ka neuspehu, kao što znamo, popločan je najboljim namerama.
Naspram njegove euforije sve više izrasta ogorčena, prekasno obradovana žena, koja je spremna da ga natera i da spali listić lutrije, samo da bi mu dokazala kako je do tada ona bila ta koja je nesrećna i nezadovoljna, pri tom, usput, manipulišući i decom koja se u predstavi ne pojavljuju (a nema ni potrebe za tim). U tome (moramo li uopšte reći – naravno?) i uspeva. Zajedno (?) spaljuju spasonosni listić za koji se, sudeći po ženinoj reakciji, ispostavilo da je seme razdora.

Ko se i kako snašao u ovoj mizoginijskoj crtici? Muž je uspeo da ”dobaci” do publike svoju iskrenost pa nikog i ne čudi da se odlučio na to da predmet nesuđene radosti spali. Žena je veoma lako razumela da će joj najbolje biti da ”čantra”, povremeno ”obogaćujući” ovaj nazovi-dijalog jetkim duhovitostima, vađenju prljavog veša iz prošlosti i svega onoga što joj je bilo od pomoći da ga, po ko zna koji put slomi i od njega napravi krpu. Da je bila dikcijski preciznija i sa više valera (a bilo je mnogo mogućnosti za to), njen lik bio bi još efektniji i živopisniji. Ovako, ostaje joj da poradi na razgovetnosti pasaža koji jesu važni za opšti tok priče.

Onaj ko se najviše udaljio od komada, bio je reditelj. Nije poznato da li je on i priređivač (”posrbljivač”) teksta. Problem je nastao na raskrsnici žanrova. Ono što je moglo da bude čak i vodvilj (s malo više umešnosti), pretvorilo se u oksimoronsku crticu o ljudskim naravima. Dramski tekst u kome se nalazi obilje materijala za ozbiljnu pozorišno-sociološku studiju odnosa u porodici, pretvoren je u belešku. To je rezultiralo i naglim, neočekivanim krajem. Ono što je najviše stradalo (pored teksta i njegovih poruka) jeste kompozicija i, naravno, poenta. Ostali smo uskraćeni za poentu – čemu ova drama, zašto je zapisan upravo taj trenutak i čemu nas on uči? Za trenutak se učinilo, zbog mraka koji nije imao svoje izrazito scensko opravdanje, da je reč o pauzi u komadu. Ono što je ohrabrujuće, jeste da u ovako pročitanom tekstu ima mnogo prostora za doradu i cizeliranje, posao koji bi dao mnogo šarma ovoj nesvakidašnjoj situaciji. Prokletstvo novca svima je dovoljno dobro poznato, samo mu je trebalo dati i pravilno pozorišno tumačenje i opravdanje, što sa ovim pozorištem i ovakvim tumačenjem ne bi trebalo da bude teško.

Dragi Ivić, dipl. producent, pozorišni kritičar