Takovske cveti, četvrti dan: IGRAMO SE ŠEKSPIRA…

”Prerušite se, dolaze prerušeni…”. Tako je predlagao u svojoj drami čovek čije ime je pisano na dvocifren broj načina. Pozorišni svet se manje-više neskriveno deli na šekspiriste i anti-šekspiriste. I jedni i drugi imaju razloga za svoja ubeđenja. Šta je kao argument na strani tvrdnje da je Šekspir najveći dramski pisac svih vremena? Da li je reč o geniju ili izvikanoj, smišljenoj pojavi? Zaista, njegov opus je veliki, ali njegova biografija ni po čemu ne može sa sigurnošću potvrditi da je on baš taj, neprikosnoveni, usamljeni na vrhu pojedinac. Počeo je da piše iz želje da izbegne plaćanje autorskih prava piscima u vreme kada je pozorište van zidina grada Londona bilo veoma unosan posao. U samom gradu bila su dozvoljena samo pozorišta dečaka, pa su prve scene na kojima se Šekspir iskazao bile na desnoj obali Temze. Teorija književnosti je do sada zabeležila preko hiljadu i po naučnih radova koji se bave autentičnošću njegovih tekstova, a većina počinje pitanjem – ”Ko je napisao Šekspirova dela?”.

Komad koji već nekoliko godina igra jagodinsko pozorište pripada korpusu ovih drugih, koji ne samo da dovode u pitanje autentičnost njegovih dela, već i samu suštinu, odnosno estetiku. Pisac se ne bavi time da li je Šekspir uopšte postojao i da li ga je stvorila ”imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi”, kao što je na svom putu ka poziciji najveće svetske sile stvorila i čarobni mač, vitezove okruglog stola, itd. Već njegovi savremenici su se podsmevali njegovoj sujeti. Ben Džonson je govorio kako se Šekspir nerado hvatao gumice ili precrtavao neke stihove, pa ipak je i on učestvovao u podizanju njegovog mita, mada je u to vreme Engleska imala i darovitijih pisaca. Setimo se samo velike trojke Kida, Grina i Marloa. Ne, pisac komada ”Sa(h)rana dela Viljema Šekspira” nije imao tih problema. Bez ikakvih kočnica, često s punim pravom, sprdao se sa postulatima dramske književnosti, Romeom i Julijom, Hamletom, Magbetom.

Kako je ovaj tekst dočekala i prihvatila ekipa iz Jagodine, poznata po tome da voli da traga za neobičnim pozorišnim izrazom? Kada su se poklonili i kada smo ih prebrojali, ispostavilo se da je samo šest glumaca na sceni napravilo priličnu gužvu, živost i atmosferu koju je publika prihvatala bez mnogo zadrške. To, naravno, nije ništa loše jer festivalu treba i jedna komedija. Publika ne mora da zna da li je Šekspir postojao ili da li je baš on ili neko drugi napisao sve te drame. Raspoloženi ansambl im je ponudio svoje viđenje legendarnih komada, efektno poentirajući na tome da nije reč ni o kakvoj svetinji, već često o nerazumljivim, bespotrebnim pa i neuverljivim zapletima. I to im je prošlo. Šta, međutim, ne bi trebalo ni smelo da prođe? Komedija, podsetimo se zakona pozorišta, jeste jedan od najtežih žanrova. Mora da se igra brzo, dinamično, uverljivo i, iznad svega, precizno, a toga je sinoć više puta nedostajalo. Da li se ovaj ansambl zasitio predstave pa je samouvereno ”protrčao” kroz nju? I manje pažljiv gledalac primetio bi lako mesta na kojima se ”igralo na publiku”, kako se često u pozorištu kaže. Više pedatnosti i manje površnosti doprinelo bi i većoj ubedljivosti. To je krug za koji svi znamo da treba da se zatvori ako ansambl želi da bude uspešan.

Nije to nešto što je kardinalno. U ovako koncipiranoj prestavi na kojoj se vidi da je igrana mnogo puta, sve je moguće, pa i opuštanje. Publika je to rado prihvatila i još jedan festivalski dan ispunio je očekivanja.

A šta ćemo sa Šekspirom? Koliko je večeras ljudi iz tabora šekspirista prešlo u anti-šekspiriste? Ne bih nikome da ”držim stranu”, ali podsetio bih na čuveni dijalog Tolstoja (svakako samog vrha književnosti naše civilizacije) s Čehovom kada mu je rekao da se okane pisanja drama, govoreći mu da su njegove drame gore čak i od Šekspirovih. Štaviše, njegov ”Esej o Šekspiru”, objavljen 1906. danas je biblija za brojne naučne skupove koji se bave temom ”Ima li Šekspira u pozorišnoj budućnosti”. Koliko god je mučno i ponekad teško gledati, pa i razumeti njegova dela, toliko smo sinoć mogli da se opustimo i gledamo izvesno vreme i drugu stranu medalje – kako se može improvizovati na Šekspirove teme jer je i to, prema teoriji režije, dozvoljeno, samo ako je reditelj dovoljno hrabar a glumci spremni.

Dragi Ivić, diplomirani producent, pozorišni kritičar