Svršetkom Drugog ustanka celokupna porodica Obrenović našla se u Crnući. U Brusnicu se vratio muselim, pa knez nije hteo da u nju preseljava svoje ukućane. Nekoliko godina ostaće baba Višnja sa sinovima, snahama i unucima u Crnući. Braća Miloš, Jovan i Jevrem, zauzeti narodnim poslovima najmanje su se zadržali u ovom „zabitom“ mestu. Knez je silom prilika, najviše vremena provodio u Beogradu, prve dve godine posle ustanka. U Crnuću su braća navraćala samo da posete svoje.
Kako je knez Miloš retko boravio u Crnući, u konaku je najvažnija ličnost bila njegova supruga, kneginja Ljubica. Za nju je bilo puno posla. Kneževa kuća smatrana je narodnom. „Silni svet dolazaše knezu neko poslom narodnim, neko nevoljom svojom. Ko god bi došao imao je pravo da uđe u kuću bar da se ogreje i napije vode, mnogi su nuđeni jelom i pićem, a neki su noćivali…“ [1]
Važno je istaći da su se upravo na ovom mestu upoznali Miloš i Vuk Karadžić. Vuk je 1820. godine boravio u kneževom domu u Crnući i tom prilikom obišao Brusnicu, Vraćevšnicu, Savinac, Vujan i ovčarsko-kablarske manastire. Upravo tada je počeo ubeđivati kneza da ga nauči čitati i pisati i dobio je odobrenje da od Kopitara u Beču naruči „polezne knjige”. Obećavao je srpskom vladaru da će ga naučiti „na nov način, kako uče gospoda u Nemačkoj, bez onih debelih popovskih knjižurina, iz kojih danima sričeš az, buki, vjedi i opet ne naučiš da čitaš”. Međutim, kasnije u Kragujevcu, njegovi protivnici će mu otvoreno pretiti „da ne pominje Milošu dalje učenje”. Boravak u Crnući Vuk je iskoristio i za sakupljanje i zapisivanje pesama, zagonetki i običaja naroda rudničkog i takovskog kraja, a u tom poslu mu je pomagao Vasa Popović, iz Beršića. Tri godine ranije u svom domu Miloš će se prvi put susresti sa Mihailom Feodorovićem Germanom, potonjem punomoćniku „naroda srpskog kod ruskog dvora u Peterburgu“. [2]
U svakodnevnim poslovima knezu, kada je bio tu, i kneginji pomagali su Petrija, Jelenka, čibugdžija Vule Gligorijević, kavedžija Petar Cukić, kuvar Arsa Andrejević, konjušar Lazar Indža, pisar Dimitrije Đorđević i starešina na svima Toma Vučić Perišić. Neko vreme je upravo Toma Vučić Perišić zajedno sa Vulom Gligorijevićem bio knežev posilni, zadužen da, između ostalog, pomaže knezu u spremanju, tj. oblačenju. On se veoma brzo uzdigao iznad ostalih momaka, pa ga je Miloš odredio za starešinu domaćinstva, nazivajući ga „gazda“. [3]
Kako se živelo u Crnući slikovito je opisao Petar Cukić: „U jednoj sobi na patosu prostirala se postelja gde su spavali knez Miloš i kneginja Ljubica. Ispod njihovih nogu ležali su Vule i Petar Cukić. Kad izjutra treba ustati, knez bi viknuo i gurnuo Vula da se probudi i da ustane. A kneginja bi na takav isti način probudila Peru. Vule bi otišao da loži vatru i Pera bi doneo karlicu i vrg sa vodom, te polio Gospodara da se umije.“ [4]
Na osnovu ovog svedočenja lako se može zaključiti da su uslovi života u kneževom dvoru u Crnući bili skromni. Pored velikih i raznih prihoda, knez Miloš je u svojoj kući bio vrlo štedljiv i vodio je tačan račun o svakom učinjenom trošku. Nijedan izdatak, nijedna nabavka u vladarevoj kući nije se smela izvršiti bez njegove dozvole. Tako na primer znamo, da je po blagajničkim knjigama za opravku konaka 1816. godine utrošeno 626 groša. [5]
Posle postignutog sporazuma sa Marašli Ali-pašom knez Miloš je decembra 1815. godine sazvao u Crnući Narodnu skupštinu, koja ga je izabrala za „verhovnog kneza i pravitelja naroda Serbskog“, usvojila prvi budžet (kako i koliko sakupiti porez), odnosno blagajničke teftere i postavila članove Narodne kancelarije. [6]
Glavna narodna blagajna se od 1815. do 1819. nalazila u Crnući. Rukovodilac blagajne bio je knez Miloš koji je imao svoje pomoćnike. U Crnući je to bila kneginja Ljubica. Kada knez nije boravio u svom domu poreze je primala kneginja, što se može smatrati njenom prvom državničkom obavezom.
U dokumentima Knjažske kancelarije stoji da je 1816. dvorni knez bio Mirko Milovanović. On se u tom zvanju pominje 1819. iako je prestonica već bila premeštena u Kragujevac. [7]
[1] M. Đ. Milićević, Knez Miloš u pričama, Kragujevac 1989, 37, 38.
[2] A. Simić, Sećanja, 97.
[3] R. J. Popović, Toma Vučić Perišić, 26, 27; R. Ljušić, Kneginja Ljubica, 51, 52.
[4] M. Đ. Milićević, Pomenik, 807.
[5] M. Petrović, Finansije i upravljanje obnovljene Srbije do 1842. I, Beograd, 1901, 522.
[6] Knez Miloš i Crnuća, 19.
[7] Rudnička nahija 1816-1839: dokumenta Knjaževske kancelarije, (priredili R. Ljušić, A. Samardžić), Gornji Milanovac, 1995, 9-15.
GM PRESS/ Muzej rudničko-takovskog kraja
