Intervju sa g. Slobodanom Brkićem: “Gubitak telesnog vida mi je samo doprineo da budem bliži Bogu“

Prethodnih dana je šira javnost putem brojnih medija upoznala g. Slobodana Brkića – mladog čoveka koji uprkos gubitku vida sa kojim se suočio od rođenja, živi hrišćanski aktivan crkveni život, govori veliki broj stranih jezika i ima veoma uspešnu radnu karijeru programera. Raduje nas činjenica da smo krajem prošle godine u časopisu “Žički blagovesnik“ objavili veoma poučan intervju sa Slobodanom, koji u nastavku predočavamo Vašoj pažnji.

M. V.: Pomaže Bog, Slobodane. Pre svega, želim da ti se zahvalim što si pristao da izdvojiš svoje vreme kako bi dao intervju za naš eparhijski časopis – Žički blagovesnik. Zamolio bih te da nam, za početak, kažeš nešto o svom detinjstvu i odrastanju?

Bog ti dobro dao. Hvala tebi i dragom Gospodu što mi je pružio ovu priliku. Odrastanje, tj. detinjstvo, nije bilo ni malo lako, jer, kao što se zna, naše društvo je prolazilo kroz razna iskušenja, uključujući ratove, sankcije, urušavanje vrednosti, menjanje sistema i mnoge druge stvari. To se svakako odrazilo i na obične ljude, uključujući i mene. Poenta je da se sve može kad se hoće i kad čovek nađe način, a ne izgovor. Pošto ne volim da kukam nad onim što se desilo ili što se dešava, uvek se trudim da se fokusiram na one pozitivne i bogougodne stvari, kojima nas Gospod obasipa svakodnevno samo što mi nekad nismo u stanju da to shvatimo i prihvatimo. S tim u vezi, treba reći da sam, ipak, zadovoljan svojom prošlošću, tj. detinjstvom, jer sam uz podršku roditelja, pre svega majke, uspeo da dobijem sve ono što mi je bilo potrebno. Ističem da je najbitnije to što sam vaspitavan u pravoslavnom duhu, sledeći svetosavski put reči ljubavi Hristove, boreći se za prave vrednosti i radeći na tome da sve što dalje budem činio bude na korist ljudskom rodu, narodu srpskom, a pre svega u slavu Gospoda našega Isusa Hrista.

M. V.: Da li bi želeo da sa nama podeliš misli o gubitku svog telesnog vida? Kako je to uticalo na tvoj život?

Ništa nije slučajno. Sve što nam se desi od rođenja pa do kraja ovozemaljskog života ima svoj smisao i svoje razloge. Tako se i ovo sigurno nije desilo bez dopuštenja Gospodnjeg. Pošto sam prevremeno rođen sa dve sestre te daleke 1989. godine, završili smo u inkubatoru, gde smo greškom lekara jedna od sestara i ja ostali bez vida. Naravno, to nas nije omelo da nastavimo dalje, da i dalje slavimo Hrista. Zbog toga nikada nismo vapili, negodovali i očajavali, jer svako zašto ima svoje zato, pa ako je čovek spreman da se suoči sa situacijom i da nastavi dalje, tu nema nemogućeg. Nemoguće je samo u glavi, tj. ako dozvolimo da nas negativni uticaji pokolebaju i slome. Mnogi slepi se neće složiti sa mojim mišljenjem, ali, u mom slučaju, gubitak telesnog vida mi je samo doprineo da budem bliži Bogu, da se fokusiram na ono što hoću, a ne da radim ono što neću ili što drugi hoće, kao i na duhovni razvoj moje ličnosti. Slepa osoba može mnogo bolje da se fokusira na ono što se događa, bez uticaja drugih ljudi ili faktora, tako da smatram da mi je to donelo samo prednost. Naravno tu ima i problema i poteškoća, ali, kao što rekoh ranije, gotovo se nikad ne fokusiram na to.

M. V.: Baviš se kompjuterima i programiranjem. Kako je sve to počelo i koji je tvoj primarni cilj u svetu interneta? Smatraš li da je taj svet čovečanstvu doneo više prednosti ili štete?

Sve je počelo u ranoj mladosti kada sam samoinicijativno počeo da se interesujem za programiranje i da eksperimentišem. Naravno, posle nekoliko godina uspeo sam da ovladam mnogim tehnikama, ali svakodnevno se nadograđujem i učim nove, jer je to u svetu interneta i informatike normalno. Moj primarni cilj je doprinos sajber bezbednosti, širenje pozitivnog načina razmišljanja na internetu, vraćanje mladih generacija pravim vrednostima i najposle srećan sam kad druge učinim srećnima. Smatram da je internet kao i sve drugo u životu. Ako se čovek koncentriše na ono dobro, onda će mu kao i njegovoj okolini biti dobro, a ako se ipak fokusira na mračnu stranu, u ovom slučaju tehnologije, e onda će se posle kajati dugo i polako.

M. V.: Slobodane, veoma je impresivna činjenica da govoriš deset jezika, ako sad taj broj nije i veći. Da li možeš našim čitaocima da kažeš koji su jezici u pitanju i kako si uspeo sve da ih savladaš? Takođe, zanima nas odakle ljubav prema jezicima i koji je tvoj cilj kada su isti u pitanju?

Svakako. Za sada govorim desetak jezika, uključujući engleski, španski, italijanski, portugalski, japanski, starogrčki, moderni grčki, latinski, sanskrit i aramejski, a služim s još ponekim. Savladao sam ih vrlo jednostavno. Za svaki mi je bilo potrebno između mesec i četiri meseca, slušajući mp3 kurseve, pričajući s ljudima i nekoliko drugih koraka. Ljubav prema jezicima je uvek bila prisutna od malih nogu, jer sam uvek voleo da saznajem o drugim kulturama, običajima i naravno jezicima koji se tamo govore. Glavni cilj mi je da imam mogućnost da pomognem mnogim ljudima, ukoliko govorim više jezika, jer „koliko jezika znaš toliko vrediš“.

M. V.: Studiraš međunarodne osnose na fakultetu političkih nauka univerziteta u Beogradu? Mislim da bi mladim ljudima, koji tek treba da upišu fakultete i opredele se čime će se baviti u životu, bilo interesantno da saznaju zašto si odabrao baš taj fakultet?

Mladi ljudi treba da znaju da nije važno šta će upisati, nego zašto to čine i šta je smisao tog fakulteta. Ako se ljudi fokusiraju samo na diplome onda od toga nema nikakve koristi ni njima ni društvu. Pomenuti fakultet sam upisao jer sam smatrao da ću tako više doprineti svojoj zemlji, pritom moram reći da sam uvek bio zainteresovan za društvene nauke, tako da je ovaj izbor bio gotovo idealan. S tim u vezi, izgleda da je ovde nemoguće ostvariti bilo kakvu ideju bez politike, pa eto da se nađe.

M. V.: Kakvu ulogu igra vera u tvom životu? Da li smatraš da si energiju i istrajnost za postizanje svih uspeha u životu dobio od Boga? Poznato je i da pevaš u crkvenom horu. Kako je duhovna muzika i muzika uopšte uticala na tvoj život?

Vera igra veliku ulogu u mom životu i radu. Zapravo naša pravoslavna vera je ključni činilac, ili bolje rečeno temelj svega onoga što radim u poslovnom i privatnom životu. To je pokretačka snaga koja me gura napred i „koja vazda daje smisla mom životu i snovima“, što bi rekao čika Jova Zmaj u pesmi „Mojoj veri“. Naravno da je sve što smo dobili došlo od Boga, bez obzira na to što se oni koji nisu u veri neće složiti. Naravno, svaki postignuti cilj i dobijeni rezultat neće nam pasti s neba i moraćemo malo i sami da se oko toga potrudimo. Na nama je sloboda izbora koju smo opet dobili od Boga, ali nam nije sve na korist i šta god da se desi to je ili Božija volja ili po njegovom dopuštenju, a za naše dobro i drugih oko nas.

Tačno, pevam u horu Crkve Svetog Marka, a često i u horu Crkve Svetog arhangela Gavrila u Beogradu. To je uticalo i dalje utiče veoma pozitivno i okrepljujuće na mene. Čovek ako živi liturgijski ne može da potone i kakve god da ima probleme i nedaće – jednostavno isplivaće iz svega kao pobednik.

M. V.: Ko je tvoj uzor u životu i najveći oslonac? Da li postoji misao nekog velikog uma, koje voliš da se često prisetiš? Ako postoji, da li bi je podelio sa nama?

Za razliku od mnogih pripadnika današnjih generacija moram da kažem da sam retko imao uzore, barem na način na koji se danas misli. Naravno, ako i jesam to su bili naši slavni junaci i vojskovođe: Sveti knez Lazar, veliki vitez i junak Miloš Obilić, mnogi znani i neznani heroji tokom viševekovnog ropstva pod tuđinom i tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka, vojvoda Stepa Stepanović, Živojin Mišić i mnogi drugi. Pre svega, to su naši duhovni velikani, čije su reči i misli ostavile veliki pečat na duhovno bitisanje srpskog naroda – Sveti Sava, Sveti Vladika Nikolaj Velimirović, Sveti ava Justin Popović, Sveti Jovan Šangajski i Sanfranciskanski, naš blaženopočivši patrijarh Pavle i mnogi drugi Božiji ugodnici. Što se tiče onoga što su neki od njih izrekli, osvrnuo bih se na jednu duhovnu poruku i pouku patrijarha Pavla koji nam je lepo savetovao: „Ne branimo se od tuđeg zla zlom u sebi; Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje; Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se svi držali bar onog što je malo manje od ljubavi – jer ljubav je veza savršenstva – kada bi se makar držali principa ‘što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima’, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja.“

M.V.: Za kraj, šta bi želeo da poručiš mlađoj generaciji koja tek treba da se opredeli u životu kojim će putem ići, a i svim čitaocima ovog časopisa uopšte?

Mlađim generacijama, kao i svim čitaocima, preporučio bih da žive u sadašnjosti, za bolju budućnost, da koriste prošlost kao lekcije ili smernice šta treba ili ne treba ponovo da urade, da se okrenu ili vrate Bogu i jedni drugima, da budu srećni s onim što imaju, umesto da kukaju nad onim što nemaju ili što bi mogli imati, da cene i poštuju ono što drugi rade za njih, kao i da čine ono što žele da drugi čine njima, ne čineći drugima ono što sami ne žele da drugi njima čine.

Razgovor vodio: veroučitelj Milorad M. Vasiljević

GM PRESS/Žički blagovesnik oktobar-decembar 2023