Čuvar vunovlačarskog zanata

Boško Jeremić, čuvar vunovlačarskog zanata i radionice pored Despotovice kaže da će, dok je god mušterija koji imaju potrebe za uslugama vunovlačare, biti za svojom mašinom, koja već nekoliko decenija vunu pretvara u fino predivo spremno za predenje, pletenje i tkanje.

Nekada su valjci mašine okretali vunu punom parom, a danas vunovlačara radi samo petkom, pijačnim danom. Njen vlasnik, sin majstora i krojač po profesiji, kaže da je sve o ovom poslu naučio od oca.

– Da se ne bi zanat načisto utro, preuzeo sam radionicu, dolazim svakog petka da je otvorim. Iako nema mnogo posla, to je porodična tradicija. Imam svoje mušterije, starije žene dođu, one su mi zahvalne, kažu, nemoj, majstore, još da zatvaraš. Radnja stoji i mašine, su tu, jednu sam prodao, otac nije govorio nedelju dana sa mnom. Supruga i ja smo u penziji, deca imaju druga zanimanja, pa mi ovo sada dođe kao hobi – smeje se vunovlačar Boško.

Iako se čini da se neugledne grumuljice vune jednostavno drndaju kroz mašinu, da bi se dobila fina, mekana struktura spremna za predenje, a potom pletenje ili tkanje, vunovlačar mora biti vešt i majstor svog posla.

–Izgleda prosto, ali nije tako, kako ljudi misle. Ima tu malo veštine, majstorrije, treba urediti vunu da bi baka mogla da prede. Babe psuju kad nije dobro uređeno, ja kažem, loša je vuna, ali to su naši mali zanatlijski trikovi i razgovori, tako se mi šalimo. Iako sam krojač, o vunovlačarenju sam od oca sve naučio. Volim da to ostane, imam i jednu radnju u selu u Ljuljacima. Kada smo počeli bile su drvene rigerice, koje su se pravile u Varvarinu-kaže Jeremić.

Porodični posao bavljenja vunovlačarskim zanatom krenuo je u Mostaru, zatim nastavljen u Ljuljacima i zaokružen otvaranjem radnje u Milanovcu ’85 godine. Na starim mašinama koje još uvek rade kao sat, tragovi vremena i prašina, a u vazduhu leti sitan prah. I jedan stari kantar pored vrata, od koga čitav postupak počinje.

–Dođe mušterija, donese vunu, izmerim na kantaru, za kilogram je cena 200 dinara, uredim, spakujem u džak, baba ode kuće, prede, plete. Treba znati oko valjaka i grebena, nekada je bila jagma za njima, sada se to i ne menja na mašini. Znaju se tačne numere, od najkrupnijih do najsitnijih, kada se finališe vuna, češlja i mota na kudeljke, to je proces rada-priča naš sagovornik.

Dok zlatan zrak pada kroz prašnjavi prozor vunovlačare, majstor energično dodaje- “Radionica će se ugasiti, kada se ugasim i ja, dotle ću raditi, jer smo sve stekli zahvaljujući njoj, a to je i moj dug prema porodici”.

I to je to mesto, odakle izlaze mekani kudeljci vune, iz čijeg će prediva izaći niti za čarape, kape i džemperi. Pored reke, u senci vremena, istrajna i, ako je nekome potrebno ređenje vune, majstor Boško je petkom tu.

GM PRESS/Aleksandra Stevanić