Rovinci vode poreklo od dalekog pretka koji je 1395. godine učestvovao, na Rovinama, u današnjoj Rumuniji, u čuvenoj bici protiv turskih osvajača, u kojoj je poginuo veliki srpski mitski junak Marko Kraljević. Od srpskih velikaša u toj bici učestvovali su i Konstantin Dragaš i Despot Stefan Lazarević. Na osnovu učešća u toj bici i iskazanog junaštva samo odabrani su dobili privilegiju da ponesu ime odnosno prezime po slavnim Rovinama – Rovinci. Među njima i Radovanov daleki predak.
Od tih vremena Rovinci su se naseljavali kojekude po Srbiji a ponajviše ih se zadržalo oko Zapadne Morave u kraljevačkim i čačanskim selima. Roditelji Radovanovi, Radenko i Emilija, živeli su u Mršincima kraj naše Morave. Radovan se rodio u Čačku 1952. godine. Posle završenog obaveznog školovanja zainteresovao se i zanatski usavršavao za elektro – radio i TV struku. U toj struci je ostao ceo život i postao redak maher starog kova koji se istinski predavao ovom zanatu i znao da uradi, posebno s kamerom, i ono „što oko ne može da vidi“.
Već osamdesetih godina prošlog veka ulazi u ozbiljne i velike poslove. Najpre radi kao dopisnik stare jugoslovenske RTB, zatim na Radio Čačku, potom na čačanskoj TV „Galaksiji 032″, a 1993. dolazi u Gornji Milanovac kao neophodan kadar u novoosnovanom radiju „Dečje novine”. Odmah po osnivanju lokalne opštinske TV„ Gornji Milanovac”, Rašo postaje okosnica i tehnike i snimateljstva kao stari provereni majstor. Posle nesrećnog gašenja milanovačke televizije Radovan radi u RTV „Telemark” iz Čačka. Pored snimanja znao je da popravi dosta toga od radio, TV, čak telefonske i svake druge elektro-tehnike. Bilo je opšte poznato, u vreme stare milanovačke televizije, da kad zakaže čuveni repetitor na Rudniku da nema šanse da proradi dok Rašo ne stigne do na vrh Rudnika. I po najvećoj ciči zimi… Samo je on to znao, hteo, mogao i smeo. Zanimala ga i režija, čak je bio darovit za režiju i govorio da je to prosta stvar, „u stvari život sve režira samo to treba na vreme zabeležiti, snimiti, ostaviti kao dokument za sva vremena“. Kao stari kadar, iskusni profesionalac, često je govorio, čak i za neki i najmanji posao, da on hoće da snima ali „tek kad bude imao uslove za snimanje“.Strogo i pravično. A nekim mlađim tada nadobudnim kamermanima govorio je, da bi ga ozbiljno shvatili, i da bi se više trudili da „oni ne mogu da vide golim okom ono što on može da snimi!!!“ .Poslednji radni angažman imao je na TV GM PLUS.
Ni posle penzionisanja Rašo nije zaboravio struku. Kad god bi bilo kome zatrebao bilo kakav snimateljski rad ili trik Rašo je bio tu da se dohvati kamere posebno na terenu. Još ako su u pitanju svadbe, ispraćaji, punoletstva, pa da se uz to ima da popije i zamezi… Teren nije računao bez svraćanja u kafane, kafana mu je bila druga sudbina, mesto drugovanja i prebiranja prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, sa svim fantazijama ljudi i života – odavde do večnosti…
Pored kamere i kafana uživao je u ribolovu. Odrastao je sa starim moravskim alasima, Morava mu je od detinjstva bila i ostala velika ljubav i želja a jezero Knić mesto pravog odmora i uživanja.
Iako je rođeni Čačanin Rašo je uvek naglašavao da mu Milanovčani nekako više prijaju. Posle prvog braka iz koga ima dva sina i unuke, stekao je u Milanovcu drugu porodicu, suprugu, ćerku i još unuka. Ali i mnogo prijatelja sa kojima je delio sve što se podeliti moglo. Uvek skroman, nenametljiv, znao je da napravi štos, provalu, kako bi on rekao „hatalu“, uz omiljeno „zigi-zagi“ i finalni izraz „sve ti je to moj prijatelju landara – pišore!“
Niko nije besmrtan sem Bogova, i svi ćemo jednog dana Bogu na istinu. Rašo je otišao tiho, bez buke, baš onako kako je i živeo. Ostaju potomci da ne zaborave jedan život, Rovine i Rovince, i sve pretke do našeg Radovana, Raša, Rašice, Radašina – Čačanina, ali u srcu i duši i njegovoj i našoj, Milanovčanin do kraja…
Prijatelji i kolege
