U nedelju 3. maja, 10 planinara iz Srbije i Republike Srpske se pod zastavom SU Feniks popelo na Tubkal (4.167mnv), najviši vrh Severne Afrike. Pored Milanovčana, bilo je učesnika iz Beograda, Niša, Kragujevca i Sarajeva.
Po sletanju u Marakeš, ,,Crveni grad“ Maroka, doživeli smo kulturološki šok šetajući kroz pregršt boja u Medini grada. Prodavnica za prodavnicom u uskim ulicama i sokacima, sa svojim prodavcima koji nas dozivaju i nude svoje proizvode na pet jezika! Kožne torbe, jakne i kaiševi, porcelanske posude, razne ukrasne lampe, zlatne minđuše i narukvice, kao i razne tunike, a vazduh je pun mirisa tamjana i kojekakvih začina. Međutim, ne zadržavamo se dugo, jer nas već sutradan čeka uspon zbog koga smo došli, pa se već popodne upućujemo prema vencu planina nedaleko od grada – čuvene Atlas planine.
Prenoćili smo u selu Imlil, gde nas je sa prvim suncem probudio mujezinov poziv na molitvu sa obližnjeg minareta. Ko je mogao, uhvatio je još malo sna pre doručka jer smo znali da te noći nećemo mnogo spavati.
Uspon na Tubkal traje dva dana: prvi dan se izlazi od Imlila (1.750mnv) do planinarskog doma (3.150mnv), a drugi dan se pre zore izlazi na vrh, da bi se u istom danu planinari vratili skroz do sela.
Planinarenje prvog dana je bilo pravo uživanje. Prašnjava staza vijuga dolinom reke kroz naizgled pustinjske pejzaže, nešto potpuno drugačije od zelenih pašnjaka i šuma na koje smo navikli na planinama našeg regiona. Ceo dan smo bili okruženi crvenim kamenom, a vegetacija je svedena na pustinjsko žbunje i kleku. Ispred nas smo videli stenovite vrhove još uvek prekrivene snegom. U ovo doba godine je sneg obično već otopljen, ali ovo je bila zima kakva se nije skoro desila. Samo dve nedelje pre našeg dolaska, na vrhu je bilo -23˚S.
Ono što je dodatno olakšalo uspon je sveža ceđena pomorandža koju smo mogli da kupimo na usputnim postajama. Bile su to kolibe od blata koje su taktički raspoređene duž staze i nude osveženja poput hladne vode i ceđene pomorandže, hranu i razne suvenire sa Atlasa.
U domu je bila prilična gužva, sezona uspona na Tubkal je već počela. Nakon večere u prepunoj trpezariji, već oko 9 časova se većina planinara povukla u svoje sobe, ne bi li uhvatili bar malo sna. Na uspon se kreće oko 4 ujutru, pre zore, neki pre, a neki posle. Mi smo ustali u 3:00 da doručkujemo i da krenemo. Mnogi nisu oka sklopili, što od uzbuđenja pred uspon, što od meškoljenja drugih ljudi u dvadesetokrevetnoj sobi.
Obuli smo dereze zbog snega i pod čeonim lampama smo započeli uspon po mraku. Duga kolona svetiljki se kretala uz planinu poput zmije. Kako je jutro odmicalo, došli su do izražaja različiti nivoi spremnosti za ovaj uspon, pa se duga kolona razbila na manje grupe, gde su oni jači prednjačili napred, dok su sporiji kaskali pozadi. Dok smo se kretali grebenom, neposredno ispod vrha, zagrejali su nas prvi jutarnji zraci sunca. Vreme je bilo kao poručeno, vedro plavo nebo i skoro da nije duvao vetar. Međutim, velika nadmorska visina je uzimala danak, pa su mnogi osetili posledice otežanog disanja. Uprkos poteškoćama, svi su uspešno izašli na vrh!
U planinarenju, izlazak na vrh je samo pola puta, usledio je dug spust nazad. Najpre do doma, gde smo imali pauzu za ručak, a zatim sve do Imlila. Mnogi su na ovoj akciji pomerili svoje granice i prvi put se našli na ovoj nadmorskoj visini. Svi su se vratili nepovređeni, pa se akcija može smatrati veoma uspešnom.
Nakon velikih napora, jedino je ispravno da čovek sebi priušti adekvatan odmor, te smo ostali Maroku još koji dan i obišli smo peščane dine Zapadne Sahare, gde smo jahali kamile i noćili u beduinskom kampu u pustinji. Bilo je ovo jedno nezaboravno putovanje!
GM PRESS/SU Feniks
