Ako je po onoj narodnoj pesmi „..dođe vreme sve se preokrene“, onda su učenici preuzeli ulogu učitelja, što moža i jeste krajnji cilj u obrazovanju. Ali ovde je zanemaren taj prosvetiteljski duh. Pričamo o učenicima koji su godinama učili od nastavnika i profesora kako se štrajkuje i protestuje pa počeli i oni samo to isto da rade. Godinama je septembar mesec bio mesec štrajka nastavnika kojima plate nikada nije bilo dosta. Da je kojim slučajem škola privatna ustanova, davno bi pojedini promenili svoja zanimanja. Mnogi su se školovali i završavali fakultete isto kao i prosvetni radnici, pa su na kraju radili nešto sasvim drugo. Godinama su u školama radili i profesori koji nisu pedagozi, pa je negde možda i to ostavilo kakav trag. Možda i kroz nezadovoljstvo kolega koje to jesu. Možda i kroz neadekvatno obrazovanje učenika.
Na kraju krajeva koga je briga za decu uopšte? Roditelji umorni od rada lakše se odreknu dela zarada da kupe moderne mobilne telefone deci ili savremene računare sa grafikom za igranje video igara nego da im posvete korisno vreme pa se podruže onako porodično u prirodi ili kod kuće. Nastavnici i profesori imaju svoje brige koje su veće od toga da li su deci preneli znanje ili ne. Ne svi. Ima izuzetaka. I kod roditelja i kod profesora.
Postavljaju se pitanje koja možda u današnje vreme i nemaju smisla. Ko nam i čemu uči decu? Ko profesorima dozvoljava da decu koristi u bilo kakve, a daleko od toga u političke svrhe? Ko to danas i za kakvu protiv – uslugu manipuliše decom? Ko decu izvodi sa nastave na proteste?
Kakva bi stvaranost u obrazovanju zaista trebala da bude.
Odnos između profesora i učenika igra ključnu ulogu u obrazovnom procesu i može značajno uticati na razvoj učenika, kao i na njegovu motivaciju i postignuća. Ovaj odnos nije samo jedan od prenosa znanja, već i dinamična interakcija koja uključuje razumevanje, empatiju i podršku.
Profesori su odgovorni za stvaranje sigurnog i podsticajnog okruženja u kojem učenici mogu slobodno postavljati pitanja, izražavati svoje stavove i sumnje. Kada se učenici osećaju poštovano, imaju veću sklonost da aktivno učestvuju u učenju i saradnji.
Otvorena i iskrena komunikacija omogućava učenicima da izraze svoje potrebe i teškoće, dok profesori mogu pružiti povratne informacije koje su suštinske za razvoj učenika. Profesori koji slušaju svoje učenike i razumeju njihove individualne potrebe mogu im pomoći da prevaziđu prepreke i ostvare svoje ciljeve.
Profesori bi trebalo da deluju kao vodiči kroz obrazovni put, pomažući učenicima da identifikuju svoje snage i slabosti.
Takođe, važno je napomenuti da su profesori modeli ponašanja. Njihov način komuniciranja, rešavanja konflikata i pristup učenju mogu oblikovati vrednosti i stavove učenika. Kada profesori pokažu strast prema predmetu koji predaju i posvećenost obrazovanju, to može inspirasati učenike da usvoje sličan pristup i postanu motivisani za učenje.
Takvi treba da budu ali nažalost nisu.
GM PRESS
