Ljubomir Popadić, priznati i nagrađivani slikar, rodom iz Tivta (Crna Gora), umetnik, čije slike krase zidove brojnih muzeja, galerija i privatnih kolekcija kod nas i u inostranstvu, predstaviće u utorak, 4. novembra 2025. godine u Modernoj galeriji Kulturnog centra svoje stvaralaštvo.
“Reč je o umetniku koji drži do klasičnih principa slikanja i strukturalnog bogatstva oblika, pri čemu su racionalno i emotivno na njegovom slikarskom polju pronašli srećan konsenzus. Bilo da slika starinska vrata, mrtve prirode, sliveni ritam krovova mediteranskih gradova, ili da otkriva tajanstvenu unutrašnjost starinskih ormara i kredenaca naših građanskih soba, Popadić mekoćom senki postiže metafizičnost prizora kao drugačije uobličene realnosti.”
Otvaranje izložbe je u 18 sati.
MEDITERANSKI PRIZORI LjUBOMIRA POPADIĆA
Već u prvom suočavanju sa slikama Ljubomira Popadića prepoznajemo karakter živopisnih mediteranskih prizora i slikarev prefinjeni, aristokratski talenat. Pritom, svaka pojedinost na tim prizorima je veoma složena. Ovaj umetnik prepoznaje Mediteran u svetlosti svog sopstvenog umetničko iskustva, duboko osećajući tu egzotičnu lepotu.
Ljubomir Popadić drži do klasičnih principa slikanja i strukturalnog bogatstva oblika, pri čemu su racionalno i emotivno na njegovom slikarskom polju pronašli srećan konsenzus. Bilo da slika starinska vrata, mrtve prirode, sliveni ritam krovova mediteranskih gradova, ili da otkriva tajanstvenu unutrašnjost starinskih ormara i kredenaca naših građanskih soba, Popadić mekoćom senki postiže metafizičnost prizora kao drugačije uobličene realnosti.
Slike Ljuba Popadića iznova obnavljaju naše čuđenje pred velikom tajnom predmetnog sveta, ne zapostavljajući pritom likovnost, lepotu slikarske materije, te upućenost na ontološku osnovu naslikanih prizora. Kod ovog umetnika sveža modrila, plava, oker i boja starog zlata su zapravo boje ovekovečenja, temporalnosti, trajanja. Posmatrajući Popadićeve slike mi osećamo mirise Mediterana, lavande, ružmarina. Uživamo u bezmikrobnoj svetlosti, kamenu i vodi koja nam otkriva svoja otajstva. Ljubomir Popadić priziva poetsku, a ne faktografsku Boku. Onu Boku kao dragoceni endem sa svim svojim erogenitetom, u punom opsegu svoje tople, mediteranske seksualnosti. Kod Popadića mediteranski prizor je suštinski ogoljen i mentalno evociran. Nasuprot fizisa kamenih fasada i krovova utonulih u neranjivu tišinu, ovde stoji metafizis mediteranske svetlosti i čiste, smaragne vode.
U ovom slikarstvu tihih duševnih uzbuđenja uvek su prisutne rafinirane razmere. Ono što postoji u spoljnem svetu preobraženo je jednim magijskim slikarskim zahvatom u posebnost sveta slike. Pritom, Popadićevo slikarstvo ne podleže poetici fotorealizma zato što je virtuelitet preobraženog oblika i spoljnjeg realiteta preobražen na jedan mističan način. Drugim rečima svojstva fizisa ovde se prevode u pojesis. Ovde se ne radi o slikarskom iluzionizmu kao konačnom cilju, već o stvaranju jednog preobraziteljskog prizora kao spiritualno-oduhovljenog stanja.
Popadićeve slike na najlepši način otkrivaju razmere njegove slikarske osobnosti. Ovaj umetnik ponire u materijalne strukture predmeta koji ga zaokupljaju, namećući nam svoje optičke utiske o njima. Njega zanima onaj realni, neumitni izgled stvari, čudesna mirnoća i lirika običnih predmeta koje on uspeva da prokreira u kompleksnu arhitekturu, demonstrirajući majstorstvo u materijalizaciji drveta, stakla, metala.
Evokacija erotizma važan je deo Popadićevog slikarskog bavljenja. Odziv ovog umetnika na nago žensko telo nije ishod njegovog trenutnog nadahnuća, već je mediteranski neposredan i čulan, pri čemu su ta neposrednost i čulnost usklađeni sa opsesivnošću prema formi. Istančani, čulni ženski aktovi slikani su sa dubokom usredsređenošću. Nago žensko telo opservirano je sa osećajem za njegovu toplu ljupkost. Žena je na Popadićevom slikarskom polju egzotična boginja idealizovana u antičkom maniru.
Nasuprot samorazornom svetu današnje digitalne apokalipse Ljubomir Popadić nam je predočio vlastitu radost otkrivalačkog viđenja mediteranskih prizora, nagih ženskih tela i jedan biografski odnos prema skrivenim kutovima grada koji su u isti mah i deo umetnikove suštosti, ali i suštosti svakog posmatrača tanane duše i osetljivog duhovnog sastava.
GM PRESS/Kulturni centar
