Kako pisati o dobrim namerama i drugim prokletstvima? Iz bogatog fundusa dramske literature stigao je na milanovačku scenu tekst koji se kod nas ne viđa često. Pisac Eduardo de Filipo, vršnjak XX veka, našao je svoje mesto pored Pirandela, D’Anuncija i Darija Foa baveći se takozvanim malim, običnim ljudima. „Kralj Napulja“ podjednako je bio uspešan kao dramaturg, pisac, reditelj i glumac. Napisao je 55 drama i mnoštvo scenarija. Za doprinos afirmaciji italijanske kulture predsednik Italije Sandro Pertini (da, onaj Pertini) proglasio ga je doživotnim senatorom.
U mnoštvu njegovih tekstova našla se i drama „Božić u domu Kupijelovih“ (Natale in casa Cupiello). Pred gledaocima se dobro odmerenim redom pojavljuju likovi koji podsećaju na junake filmova Vitorija de Sike, oca italijanskog neorealizma, četvorostrukog oskarovca i stvaraoca zbog koga je trajno uvedena nagrada Oskar za najbolji strani film. U tradicionalnom, temperamentnom latinskom maniru ti pitoreskni likovi vrlo brzo pokazuju svoj unutrašnji kolorit. Gubitnici za koje se teško može reći s koje tačno margine društva dolaze – donjeg srednjeg ili čak nižeg sloja – uopšte se ne trude da prikriju svoju materijalnu, duhovnu, pa i moralnu bedu. Tu ne pomaže ni Božić, vreme darivanja i praštanja. Svako od njih rešen je da baš tog dana podvuče crtu i da se razračuna sa svojom i tuđom prošlošću … osim čoveka koji bi voleo da je glava porodice. A nije. Nije ni glup, samo ne želi da veruje u to što se oko njega dešava.
Ne hvataju se često amateri ansambl predstava, ali ovo i nisu pravi amateri. Pozorište iz Škofje Loke ima čvrstu unutrašnju profesionalnu strukturu obeleženu kompaktnom i disciplinovanom kolektivnom igrom. Ovakav tekst drugačije se i ne može izneti a da pri tom zadrži pažnju i poverenje publike. Pored oca koji bi da otvorenih očiju žmuri na rasulo oko sebe, tu je i majka, klasičan frojdovski egzemplar. Obožavajući sina ona do ludila i histerije dovodi svoju kćerku. Delo je pisao veoma iskusan dramaturg pa su teret socijalne drame ravnopravno među sobom podelili ostali članovi ansambla. Svako se za svoj deo krsta prihvatio i nije ga ispuštao do kraja.
Ostaje pitanje na koje bi reditelj trebalo, ako mu je do toga, da odgovori: zašto baš ovaj tekst; u kakav društveni i vremenski kontekst je hteo da ga smesti? Uz korektnu karakterizaciju likova, čist i jednostavan mizanscen, dobro „ušnirane“ šlagvorte, ostaje utisak nedorečenosti. Poruka predstave je jasna i njoj ćemo posvetiti nekoliko reči. Međutim, sudeći prema razgranatim odnosima, ostali smo uskraćeni za bar još jedan sloj. Kao da se reditelj zadovoljio time da pokaže kako je freska unutrašnje nesreće dovoljna sama za sebe. Da, ponekad jeste, ali ne u ovakvim komadima. Ona nije pala s neba ili jednostavno ušetala u kuću. Stvarana je godinama a to je ono što je ostavljeno gledaocima da promisle i dopišu svako na osnovu svog iskustva. Sudeći po dijalozima i dodeljenom tekstu, pisac je zamislio da jedan od ključnih likova, odmah posle oca i majke bude sin. Međutim, ovde je kći ta koja unosi pravu dramatiku razbijajući iluzije svojih roditelja isto onako kako razbija tanjire – nemilice i bez najave.
Spomenusmo poruku (poruke), dragocenost zbog koje započinje umetničko delo. Odavno je poznato da je porodica jedina tvrđava koja se može razbiti samo iznutra. I to se dešava baš na praznik za koji postoji desetine prigodnih izreka i sve pozivaju na slogu, mir, sreću…a sreće nema! Tu je njen mnogo uporniji i uspešniji antipod – nesreća. Ona nema ni konfesiju, ni nacionalnost. Kako je prepoznati? Izreka kaže – „kad uđe sreća ponudi joj stolicu“. Šta ponuditi nesreći? Kad se ona pojavi najčešće je uvek kasno. Nastane nepopravljiva šteta. Na to pitanje dobili smo nimalo utešan odgovor – nema srećnog kraja. Glavni junak, tako rad da se bavi iluzijama, umire, pa njegova smrt briše svaki smisao i bilo kakvu aktivnost. Ostaje samo da se spusti zavesa.
Ono što treba s velikim zadovoljstvom istaći to je učešće trećeg oslonca čuvenog zlatnog trougla u kome se nalaze delo, izvođač i publika. Upornost organizatora već osme godine festivala pokazala se opravdanom: ruše se jezičke barijere, a želja da se sazna da li je na susedovoj livadi trava zelenija pokazala je kako milanovačka publika ume i može da uoči i prihvati pravo pozorište. To je jedan od najvećih dobitaka koji se zaželeti mogu.
GM PRESS/Dragi Ivić, dipl. producent, Pozorišni kritičar
