U nizu remek dela velikana dramske književnosti čije stvaralaštvo je milanovačka publika do sada bila u prilici da vidi, našao se i tekst pisca koji obećava, Mateje Kardelisa. Kritičarima tekst ponekad može biti povod da započnu priču o tome šta je sve moglo biti bolje u nekoj predstavi. No, ovde razmišljanja o tekstu nisu samo alibi da se napravi utešan uvod ili skrene pažnja publici na to šta je sve pisac video, zabeležio, a glumci i kreativna ekipa pozorišta na svoj način doneli. Reč je o novom imenu i novom tekstu na bogatom sazvežđu dramskih stvaralaca našeg govornog područja ali i duhovnog bića. Stoga treba posvetiti nekoliko reči ovom momentu, ne samo zato što je to pozorišni red, već što stvarno imamo pred sobom nešto novo što još nije prošlo kroz trnoviti špalir kritičara.
Možemo slobodno da ustvrdimo – kada smo već spomenuli to naše sažvežđe – zvezda je zaista rođena, a koliko će trajati i kojoj će se galaksiji prikloniti svakako ćemo biti u prilici da se uverimo. Jedno je sigurno – to neće biti zvezda padalica. Mateja Kardelis odlično poznaje pozorišni milje, unutrašnju strukturu predstave koja nije samo pitanje dramaturgije i ume da opipa i prostudira štof od kog su glumci napravljeni. O dometu njegovog dela ne odlučuje samo talenat već i praktična znanja koja će svaki pozorišni zaljubljenik lako prepoznati. Posle toga je lako reći – ”Da, to je naš čovek. Ovaj zna o čemu piše…”
Nije to jedino prijatno iznenađenje koje nam je Kreativni centar Artelje spremno prezentovao. Na simultanoj, pomalo iznuđenoj, a svakako skromnoj sceni, svojim glumačkim znanjem spokojno, sigurni u sebe, vladali su Teodora Marčeta, Kristijan Marković i Anja Radosavljević . Mogli su oni to da urade i bez podrške publike sa bine; to se videlo gotovo smesta, a njihov način dopadanja publici bio je pravi pozorišni: bez patetike, šmire i preglumljavanja oni su predstavu iskoristili da proputuju ne tako lakim, neizvesnim putem ljubavi na kome su mnogi zalutali, a mnogi se i sapleli. Čak i na mestima gde je pisac (samodopadljivo) demonstrirao poznavanje mikroglume, tu gde je mogao da iskoristi gumicu ili makaze i poseče ponešto, oni su prihvatili izazov i pokazali da im ništa nije teško.
U izuzetne momente predstave svakako treba ubrojati nekoliko scena koje su kao pisane za glumce, odnosno njihove bravure. Pred nama bi bljesnule tuge i nesnalažljivost mogućih gubitnika ili majstorska minijatura glumice koja s mukom održava ravnotežu na plastu sena držeći se za mikrofon; oni izvanredno poznaju moć pauze i tišine i to su pokazali kao retko ko do sada. Pasaži sa ofovima, razgovorom preko mobilnog telefona, tehnički su mogli biti bolji (priznajemo da to nije uvek lako), ali i tada je radnja dobijala svoje opravdanje, ali ubrzanje. Nadamo se da će mlada Anja Radosavljević koja je očaravajuće tumačila Lanu nastaviti da osvaja svet glume spokojnim koracima, kad već ima uz koga.
Ljudi, kao što smo videli, umeju sebi da zakomplikuju život, ali i da ga učine, bar na nekoliko trenutaka, zanosnim, uzbudljivim i lepim. Ono o čemu može da se raspravlja jeste kraj i to zato što ga je moguće, u ovakvoj konfiguraciji, unaprediti. Ponekad se podrazumeva da svi u pozorištu znaju aksiomu da predstava može imati mnogo početaka, ali samo jedan kraj; ovde je to reditelju promaklo. Kraj ume da se prišunja i kucne po ramenu publiku i glumce, da im kaže – ”eto mene”; ume da se stropošta ne scenu pa gledalac ne zna da li je to zaista kraj.
Šta se događalo pred nama? Kao da pisac i reditelj nisu želeli da se rastanu od predstave! Za pisca i razumemo, ali reditelj je morao da kraju pristupi mnogo odlučnije, pa i surovije, pri čemu ne bi ništa izgubio. Reakcija publike ga je, pretpostavljamo, do sada uverila da su glumci davno pre završetka predstave osvojili gledalište, pa nije bilo potrebno da prođu kroz još dve-tri poštapalice. Pored ansambla koji je postojano, uzlaznom linijom veoma principijelno i neusiljeno podizao predstavu iz scene u scenu, moglo se što-šta i štrihovati. S tim u vezi treba reći da se publika, kao retko kada, bez ikakve rezerve poistovetila sa svojim junacima i bila onaj fini saradnik koji zna kada treba da ćuti s ansamblom, a kada da iskaže svoje zadovoljstvo. Takvih trenutaka je sinoć, na radost pozorišne umetnosti, bilo zaista pregršt.
GM PRESS/ Dragi Ivić, dipl. producent, Pozorišni kritičar
