Političke partije često u svojim programima ističu ravnopravnost, inkluziju i poštovanje ljudskih prava. Međutim, pitanje je koliko se te poruke zaista pretvaraju u praksu kada je reč o osobama sa invaliditetom. Ako partije govore o inkluziji, a u svojim redovima nemaju vidljive članove sa invaliditetom, pristupačne sastanke i jasne mere podrške, onda deklaracije ostaju samo dobro sročene rečenice.
Inkluzija unutar političkih partija mora da počne od osnovnog: da svaki čovek može da pristupi prostorijama, da razume materijale i da učestvuje u radu stranačkih organa. Ako su sastanci održani u nepristupačnim prostorima, ako su dokumenti nedostupni, a komunikacija nerazumljiva, onda je učešće osoba sa invaliditetom praktično onemogućeno, bez obzira na lepe izjave o jednakosti.
Pravo pitanje nije samo da li partija u programu pominje osobe sa invaliditetom, već da li im omogućava stvarnu političku karijeru. To podrazumeva uključivanje u odbore, radne grupe, lokalne odbore, kandidatske liste i javne nastupe. Inkluzija nije prisustvo u pozadini, već mogućnost da se utiče na odluke, prioritete i političke poruke.
Čest problem je to što se teme invaliditeta svode na humanitarni ton ili na politiku socijalne zaštite. Na taj način se zanemaruje činjenica da su osobe sa invaliditetom građani koji imaju stavove o budžetu, razvoju, urbanizmu, obrazovanju, kulturi i svim drugim oblastima. Partija koja je zaista inkluzivna prepoznaje taj širi politički kapacitet.
Praksa pokazuje da se inkluzija najbolje vidi u malim, konkretnim potezima: prilagođenim stranačkim događajima, pristupačnim sajtovima, razumljivim programima, podsticanju novih članova i vidljivom uključivanju osoba sa invaliditetom u javnu komunikaciju partije. Upravo takve mere pokazuju da je ravnopravnost shvaćena ozbiljno, a ne samo kao obavezna reč u predizbornom govoru.
Političke partije imaju važnu ulogu jer upravo kroz njih mnogi građani ulaze u institucije i proces donošenja odluka. Ako su one zatvorene, onda su zatvorena i mnoga vrata ka većoj društvenoj ravnopravnosti. Ako su, međutim, otvorene i pristupačne, postaju škola demokratije i prostor u kome se razlike poštuju, a ne prikrivaju.
Neophodno je i da partije sarađuju sa udruženjima i samozastupnicima, ali ne samo simbolično. Ta saradnja treba da donese promene u programima, predlozima zakona i lokalnim politikama. Kada su osobe sa invaliditetom uključene u kreiranje stavova stranke, veća je verovatnoća da će obećanja dobiti realan, primenljiv oblik.
Poseban izazov je unutarstranačka kultura. I kada ne postoje formalne zabrane, predrasude i potcenjivanje mogu da odvrate ljude od političkog angažmana. Zato inkluzija traži i promenu atmosfere: više poštovanja, manje paternalizma, više prostora za znanje i argumente, a manje pretpostavki o tome šta neko može ili ne može.
Društvo će najbolje videti koliko su partije inkluzivne po tome ko govori u njihovo ime, ko piše programe i ko se nalazi na kandidatskim listama. Ukoliko osobe sa invaliditetom nisu prisutne na tim mestima, onda je opravdano pitati da li je u pitanju istinska inkluzija ili samo politička deklaracija bez stvarne snage.
Zato odgovor na pitanje da li su političke partije inkluzivne zavisi od onoga što rade, a ne samo od onoga što govore. Tek kada pristupačnost, ravnopravno učešće i vidljiva zastupljenost postanu svakodnevna praksa, moći će da se kaže da inkluzija nije obećanje, već stvarnost.
O ovim temama ne treba razmišljati samo povodom pojedinačnih kampanja, obeležavanja datuma ili medijskih priloga. Potrebno je da one budu trajni deo javne politike i javnog razgovora. Kada se pitanja koja se tiču osoba sa invaliditetom posmatraju kao sporedna ili povremena, onda i rešenja ostaju kratkog daha. Suprotno tome, kada se teme otvaraju sistematično, uz učešće građana, stručnjaka i institucija, povećava se šansa da promene budu održive i da rezultati ne zavise od dobre volje pojedinaca, već od jasnih pravila i utvrđenih obaveza.
Važnu ulogu ima i jezik kojim se o ovim pitanjima govori. Način na koji se formuliše problem određuje i način na koji se traže rešenja. Ako se osobe sa invaliditetom posmatraju isključivo kao korisnici pomoći, onda se lakše zanemaruje njihova uloga građana, radnika, studenata, roditelja, aktivista i donosilaca odluka. Zato je važno da javni govor bude zasnovan na pravima, ravnopravnosti i učešću. Ta promena jezika nije kozmetička, već suštinska, jer utiče na to šta društvo prepoznaje kao važno, a šta smatra sporednim.
Od posebnog značaja je i lokalni nivo, jer se upravo u lokalnoj zajednici najjasnije vide posledice dobrih ili loših odluka. Ako je opština otvorena za dijalog, ako su škole, domovi zdravlja, kulturne ustanove i javna preduzeća pristupačniji, onda građani osećaju promenu u svakodnevnom životu. Ako lokalni sistem ne funkcioniše, ni najbolje nacionalne strategije neće biti dovoljne. Zato se ravnopravnost ne meri samo velikim zakonima, već i time da li čovek u svom gradu ili opštini može da ostvari pravo bez prepreka i poniženja.
Važno je i pitanje poverenja. Mnogi građani će se uključiti u javne procese tek onda kada vide da njihovo učešće proizvodi neki rezultat. Ako institucije redovno pozivaju na dijalog, a potom ne objasne šta su uradile sa predlozima građana, poverenje opada. Nasuprot tome, kada postoji povratna informacija, kada se obrazlažu odluke i kada se prepoznaje doprinos učesnika, ljudi lakše stiču osećaj da sistem može da se menja. Bez tog poverenja teško je očekivati trajno i široko učešće u javnom životu.
Uloga obrazovanja je takođe velika. Od najranijeg uzrasta važno je da deca i mladi uče da je različitost normalan deo društva i da svako ima pravo na glas. Kada škola podstiče kritičko mišljenje, solidarnost i građansko učešće, ona stvara temelj za kasniji demokratski život. Ako se, međutim, u obrazovanju prećutkuju teme invaliditeta, ljudskih prava i inkluzije, onda se predrasude lakše održavaju i u odraslom dobu. Zato su znanje i vaspitanje važan deo svake ozbiljne društvene promene.
Na kraju, treba naglasiti da ravnopravnost nije stvar dobročinstva, već pravde. Društvo koje želi da bude demokratsko ne sme da čeka da pojedinac bude dovoljno uporan, glasan ili snalažljiv kako bi ostvario ono što mu pripada. Sistem mora biti postavljen tako da prava budu dostupna svima, a ne samo onima koji mogu da savladaju dodatne prepreke. Upravo zato su teme kao što su pristupačnost, učešće, vidljivost i predstavljanje suštinska politička pitanja. Od odnosa prema njima zavisi koliko je neko društvo zaista otvoreno i pravedno.
Promene su najuspešnije onda kada se zasnivaju na saradnji, a ne na povremenim i izolovanim akcijama. Institucije, udruženja, mediji, škole, poslodavci i sami građani imaju različite uloge, ali cilj mora biti zajednički: društvo u kome niko nije isključen iz javnog života. Kada svaki akter svoj deo odgovornosti prebacuje na drugoga, problemi ostaju nerešeni. Kada se, međutim, uspostavi partnerski odnos i jasna podela obaveza, onda i najsloženije teme postaju rešive. Zato je kontinuirana saradnja jedan od uslova da dobre ideje ne ostanu samo na nivou preporuka.
Ne sme se zanemariti ni značaj javne vidljivosti. Ono što se ne vidi u medijima, u institucijama, na javnim događajima i u političkom prostoru, lako postaje sporedno u očima šire javnosti. Vidljivost, međutim, ne sme da znači senzacionalizam ili simbolično prisustvo. Ona treba da pokaže stvarne ljude, stvarne probleme i stvarne doprinose. Kada osobe sa invaliditetom postanu vidljive kao ravnopravni učesnici društva, tada se postepeno menjaju i očekivanja javnosti, i jezik institucija, i prostor za buduće generacije.
Suština svakog napretka je u tome da se formalna prava pretvore u stvarno iskustvo. Nije dovoljno da postoji propis, strategija ili javna izjava ako građani u svakodnevnom životu i dalje nailaze na ista zatvorena vrata. Zato je potrebno stalno postavljati pitanje kako odluke izgledaju u praksi, ko je uključen u njihovo donošenje i ko snosi odgovornost kada se obećanja ne ispune. Tek kada ta pitanja postanu redovan deo javne kulture, teme ravnopravnosti i invaliditeta prestaju da budu marginalne i postaju merilo zrelosti čitavog društva.
