“Deca i izazovi savremenog doba”

Vršnjačko nasilje predstavlja kompleksan problem koji ima različite definicije oko kojih se i sami istraživači, kao i akademska zajednica, često ne slažu. Još su veće nesuglasice oko vršnjačkog nasilja na internetu, zbog specifičnosti digitalne tehnologije i primene definicija koje se odnose na „oflajn” okruženje u „onlajn” okruženju. U različitim anketama, na drugačije se načine deca pitaju o tome da li su iskusila vršnjačko nasilje i koriste se često različite definicije, te zastupljenost vršnjačkog nasilja može da varira od 6,5% do 72%. Istraživanja takođe pokazuju da vršnjačko nasilje uživo često koincidira sa vršnjačkim nasiljem na internetu, dakle, oni koji su žrtve oflajn to često iskuse i onlajn. Upravo iz ovih razloga, u istraživanju Deca Evrope na internet, decu nisu pitali da li su iskusili „vršnjačko nasilje”, jer deca i mladi mogu imati različite ideje o tome šta je „vršnjačko nasilje”. Da li su im sledeći opis ovakvog ponašanja, i pitali da li su to iskusili u toku protekle godine, i ako da, koliko često: „Ponekad deca ili tinejdžeri govore ili rade okrutne ili ružne stvari nekom drugom. To se, na primer, često dešava i po nekoliko puta različitim danima tokom dužeg vremenskog perioda. Ovakve stvari uključuju: podsmevanje nekome na način koji se toj osobi ne dopada; udaranje, šutiranje ili guranje; izostavljanje nekoga iz zajedničkih aktivnosti. Kada ljudi vređaju nekoga ili su okrutni, to može da se učini: uživo (licem u lice); putem mobilnog telefona (putem poruke, poziva, video snimka); na internetu (putem imejla, instant poruka, društvenih mreža, četa).”

Skoro četvrtina ispitanih učenika uzrasta 9-17 godina (23%) doživela je vršnjačko nasilje u toku prethodne godine, bilo na internetu tj. preko digitalnih tehnologija, bilo uživo. Svaki šesti učenik (16%) doživeo je preko mobilnog telefona, interneta, računara ili tableta „digitalno vršnjačko nasilje” (engl. cyberbullying). Broj ispitanika koji prijavljuju digitalno nasilje raste sa uzrastom: manje od jedan od deset ispitanika (7%) uzrasta 9-10 godina prijavljuje takvo iskustvo; isto je slučaj sa 13% učenika uzrasta 11-12, jedna petina (20%) ispitanika uzrasta 13-14 godina, kao i jedna četvrtina (24%) mladih od 15-17 godina koji su na ovo pitanje odgovorili. Veći broj devojčica odnosno devojaka žrtva je vršnjačkog nasilja na internetu, skoro jedna petina (18%), nego što je to slučaj sa dečacima tj. mladićima, gde 15% prijavljuje ovakvo iskustvo na internetu.

Broj dece koja su doživela digitalno nasilje (16%) bio je za nijansu veći od broja dece koja su doživela nasilje u komunikaciji licem u lice (15%). Ovaj rezultat u koliziji je sa ranijim nalazima u kojima se klasični oblici nasilja češće prijavljivani od digitalnog nasilja. Mada je moguće i da je digitalno nasilje zaista postalo zastupljenije, pre smo skloni pretpostavci da je učestalost klasičnih oblika vršnjačkog nasilja u sadašnjem istraživanju potcenjena, i to pre svega zbog korišćenog pristupa: ceo upitnik bio je fokusiran na upotrebu digitalnih tehnologija a klasični oblici nasilja nisu bili nabrojani i detaljnije predočeni.

Najčešći oblik digitalnog nasilja kojem su učenici bili izloženi jeste primanje ružnih i uvredljivih poruka – to je doživelo skoro tri četvrtine dece izložene digitalnom nasilju, i svako deseto dete u ukupnom uzorku. Drugi oblik po učestalosti, duplo ređi nego prethodni, jeste dobijanje pretnji na internetu, a vrlo blizak njemu po učestalosti je izostavljanje i isključivanje iz grupe ili aktivnosti na internetu.

Kada su u pitanju načini da se deci i mladima pomogne u slučajevima vršnjačkog nasilja, kao i kada im nešto drugo smeta na internetu, društvene mreže odnosno kompanije, kao što su recimo Fejsbuk, Instagram ili Snepčet razvile su različite alate. Ako im nešto zasmeta na mrežama, deca mogu takve sadržaje da prijave kako bi bili uklonjeni; ili, mogu blokirati korisnike mreža koji im iz nekog razloga smetaju, kako ih ovi ne bi dalje kontaktirali. Mreže su takođe razvile tzv. Centre za pomoć („Help” ili „Safety Center”) koji su specijalne strane sajtova društvenih mreža, gde se deca, mladi kao i roditelji, staratelji, nastavnici i drugi koji rade sa decom mogu informisati o tome kako da sebi pomognu ako iskuse nešto neprijatno na ovim platformama (Milosevic, 2018). Međutim, deca i mladi često ne znaju za ovakve resurse, te smo želeli da znamo do koje mere su isti poznati i korišćeni među decom i mladima u Srbiji. Tabela 19 pokazuje koji procenat dece i mladih uzrasta 11- 17 godina je ove alate video (bilo da su ih koristili ili ne).

Velika većina dece upoznata je sa ovim alatkama. Oni su poznatiji tinejdžerima nego mlađoj deci, i dok je većina starije i bar polovina mlađe dece upoznata sa sredstvima za blokiranje, a više od polovine sa sredstvima za prijavljivanje, nešto je manji udeo onih koji znaju za Centre za pomoć. Više od polovine dece koja imaju svoj profil (61%) koristilo je i dugme za blokiranje; nešto više od četvrtine je koristilo dugme za prijavljivanje (30%) a tek 8% je koristilo centar za pomoć.

Na pitanje ispitanika da li su se oni ponašali prema nekome na okrutan ili ružan način na internetu. Na grafikonu prikazani su procenti dece koja su odgovorila da su se nasilno ponašala na internetu, dobijeni tako što su sabrane kategorije odgovora „nekoliko puta”, „barem jednom mesečno”, „barem jednom nedeljno” i „svaki dan ili skoro svaki dan”.

Svaki deseti učenik prijavljuje da je i sam bio nasilan prema nekome na internetu u poslednjih godinu dana. U toj kategoriji podjednako je dečaka (11%) i devojčica (10%). Udeo dece i mladih koji kažu da su bili okrutni prema drugima raste sa uzrastom – od 5% među decom između devet i deset godina do 17% među učenicima uzrasta 15- 17 godina.

Ako izdvojimo grupu učenika koji su bili učesnici nasilne interakcije preko interneta, bilo kao „žrtve” bilo kao „nasilnici”, možemo videti da trećina iz te grupe kažu da su bili i „žrtve” i „nasilnici”. Najviše je onih koji su bili samo „žrtve” (skoro polovina učenika) a najmanje onih koji su bili samo „nasilnici”.

Projekat “Deca i izazovi savremenog doba” je sufinansiran od strane Opštine Gornji Milanovac .

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.