”Takovske cveti” ove godine ne slave jubilej ili neku ”okruglu” godišnjicu. Ipak, za slavlje ima mesta i razloga. Nekada je igra na sreću Loto bila prva asocijacija na sedmicu. Naravno, u asocijacijama je mnogo toga dozvoljeno, ali se nećemo sada njima baviti. Dovoljno je podsetiti se da je još Ernst Kasirer u svojoj ”Filosofiji simboličkih formi” zacrtao da je sedmica bila obožavan broj koji su Atinjani upoređivali s devicom Atinom. Antička Grčka, mesto gde je nastalo pozorište u svom korenskom obliku, nama na svaki način bliska, imala je sedam svojih mudraca, verovala da je sedmica broj koji leči, podstiče na čednost i savršenstvo. Međutim, ona je i simbol vremena – sedam je dana u nedelji, a svake sedme godine ljudima su se događale promene u smeši prirodnih sokova, u temperaamentu tela i duše.
Organizatori festivala sigurno nisu imali u prvom planu filosofeme iz dubine istorije, ali želju da održe vatru pozorišta svakako jesu. Šta nam je doneo sedmi susret zaljubljenika u pozorište?
Najpre, imamo već dovoljno pokazatelja koji mogu posvedočiti da je prvobitni koncept festivala izdržao proveru vremena. Uspelo se u osnovnoj nameri – najpre da zaživi, a zatim i da postane referentan na širem, međunarodnom području do kog sežu ambicije organizatora. Na poziv selektora javilo se tridesetak pozorišta. To nije slučajnost, već ohrabrujuća činjenica: mnogi se nadaju, pa i očekuju da budu gosti na ovom festivalu, da pokažu svoje umeće, da se druže i razmene iskustva. Ovogodišnja selekcija pokazala je da u našem okruženju ima sasvim dovoljno predstava da se sačini program koji bi rado bio viđen u svakoj sredini. Zaista, ove godine smo imali žanrovski bogatu ponudu. Bili smo u prilici da se podsetimo naših, ali i stranih pisaca, a ukupni smer ovogodišnjeg susreta bio je obeležen savremenim, pa i aktuelnim dramama. Videli smo ostvarenja koja su stigla iz različitih sredina, a glavno i najvažnije opredeljenje bilo je – kvalitet.
Veliko ohrabrenje i podsticaj jeste u tome da se publici može ponuditi različitost sadržaja, stila i pristupa pozorišnoj estetici. Organizacija je bila standardno uhodana. Bili smo u prilici da se uverimo kako Milanovačko pozorište, satkano od amatera, entuzijasta i prijatelja i ove godine dokazuje da ima podršku sugrađana. Bez njih sve bi ovo bilo drugačije, možda čak mučno, pa i neizvodljivo. Uz ovu ohrabrujuću, sada već notornu činjenicu, ide, nažalost i ona druga, na koju godinama ukazujemo. Festival koji sve više postaje jedan od značajnih zaštitnih znakova ovog grada, pa i naše zemlje, morao bi da ima veću pažnju od strane lokalne samouprave.
Šta smo još dobili ove godine, kao kvalitet više, kako bi to šahisti rekli? Građanstvo je čvrsto stalo uz festival. Onog trenutka kad uđu u salu, oni postaju publika. Uverili smo se ove godine da je ona sve zrelija i da pokazuje ohrabrujuće svojstvo: pored toga što dolazi u konstantno velikom broju, pokazala je izuzetno strpljenje za sve ansamble. Pored toga što je Milanovačko pozorište značajno uticalo na podizanje nivoa teatarske upućenosti, ono ove godine ubira plodove napora da se svaki pozorišni čin strpljivo odgleda i razume. To jeste bogatstvo i festivala i grada. Sigurni smo da će organizatori umeti to da upotrebe na pravi način, obezbeđujući trajni život ukupne festivalske ideje.
Na sceni smo mogli da vidimo ansamble koji veruju u sebe i svoj identitet. Što je najlepše, to su i dokazali. Bilo je tu, razume se, i pokušaja koji nisu uvek dali očekivani rezultat, ali se kod svih videla želja da dokažu da nisu uzalud izašli pred publiku. Ono što još uvek očekujemo od festivala to je preciznije doziranje protokolarnih svečanosti i detalja. Glamur nije rezervisan samo za dodele oskara. Svako voli, kada utihnu fanfare, da još izvesno vreme nosi u sebi tu moć trenutka slave koji je podeljen s publikom. Tako i pozorište pravi svoje korake kroz vreme. Nije teško, kao što vidimo, pridružiti mu se.
Poznato je, no da ponovimo: festivali izgrađuju i neguju publiku, ali ni festivala ne bi bilo da nema te, teško definisane moći koje sa sobom nosi domaće pozorište. Bili smo u prilici da se uverimo da su spremni i na alternativna rešenja. Ove godine, u čast pobednika i završetka festivala prisustvovali smo pojavi koja je u amaterizmu prilično retka – obnavljanju predstave. Po pravilu, kada se jednom skine s repertoara, gotovo je nemoguće (bar amaterima) vratiti neku predstavu. Međutim, Milanovčani su svakako više od amatera i njima, kako vidimo, malo šta izgleda nemoguće. Tako je i s ”Gvozdenovim grobom”, predstavom koja je izvedena još 2013. godine. Ove godine je obnovljena i eto je opet, da svedoči o našim naravima.
Po svojoj vokaciji ona podseća na zaista kultnu predstavu ”Kamen za pod glavu”. Srbe, veoma često, ni sveta tišina groba i poslednjeg rastanka ne može da pomiri. Omraze su najstabilniji i najtrajniji deo naših karaktera. Srpski karakter, gotovo ozvaničen kroz uzrečicu srpska posla, ili naša posla, bio je predmet izučavanja najvećih imena naše etnologije. Put ka definisanju srpskog naciona grana se u više pravaca, a svakako jedan od najdragocenijih je i ovaj, teatarski. On kroz živu, scensku sliku, pokazuje to kakvi jesmo, ali i kakvi bismo hteli ili mogli da budemo.
Upravo je i to vrednost ovog teksta. Pored neprestanog prisustva Gvozdena, koji i iz groba ima šta da poruči, čak i kad od njega ostanu samo kosti, kroz likove njegovih sinova mi se uveravamo kakvi stvarno jesmo. Surovo? Zašto da ne? Stvarnost ume da bude još surovija. Umeju braća i da se poubijaju zbog panja u međi ili zaorane brazde. Kada se Srbi dele, oni kažu: nemoj da se delimo bratski nego po pola…Sve to se našlo u tekstu koji je Branko Knežević uz pomoć svojih saradnika uspeo da pretoči u simultanu scensku priču, veoma težak i izazovan oblik izražavanja na sceni. Diskretno ali jasno razdvojeni likovi oca i sinova, progovaraju ponekad tako da zubi trnu, kako je govorio veliki poznavalac našeg mentaliteta, Vuk Stefanović Karadžić. Prepliću se ljubav, podozrenje, zavist, pakost, nežnost i popustljivost, tvrdoglavost i zlopamćenje. Branko Knežević nas vodi od radosti do tuge rečima svojih junaka. Sve to na kraju dolazi pod oko Svevišnjeg koji nije tu samo da nudi rešenja. On je rešenje. Svako od nas je pomalo Gvozden i njegovi sinovi. To je kredit koji će, nadamo se, dugo držati ovu predstavu pred publikom. Nekome kao ohrabrenje, nekome kao upozorenje.
Dragi Ivić, dipl. producent
Pozorišni kritičar
