Krajem avgusta meseca sportsko udruženje Feniks je realizovalo najtežu akciju do sada. Iako su prethodne godine dva planinara iz udruženja već postavili rekord za najveću do sada nadmorsku visinu svojim pohodom na Nepalu, ovo je zapravo prva zvanična akcija kluba gde je uspon bio na vrh preko 5.000mnv. Ovaj poduhvat se može smatrati za ozbiljan uspeh u planinarskom svetu.
,,Podigli smo nivo, prihvatili rizik, uložili trud i pomerili granice” kaže Kosta Marinković, vodič i predsednik udruženja.
Do Dogubajazita u Turskoj smo stigli avionom, dva leta sa presedanjem u Istanbulu i sat vremena vožnje autobusom. Već sledeće jutro smo započeli svoj uspon iz podnožja planine Ararat. Prvi dan uspona je bio relativno lak, moglo bi se reći zagrevanje. Sa visine od 2.200m smo savladali nekih 1.000m uspona do kampa 1 koji se nalazi na 3.200mnv. Tu smo noćili u šatorima.
Iako je uspon na Ararat znatno lakši od osvajanja Everesta, sadrži neke elemente ekspedicijskog uspona. Postoje kampovi na različitim visinama i radi se aklimatizacija, proces poznat i kao ,,penji visoko, spavaj nisko” u kom bi telo trebalo da se pripremi za ređi vazduh na velikim visinama kako bi se izbegla visinska bolest. Tako smo drugog dana naše male ekspedicije izašli do kampa 2 na visini od oko 4.200m, da bi se popodne vratili na spavanje u kamp 1.
Trećeg dana uspona smo ponovo izašli do kampa 2 gde smo čekali ponoć da krenemo na finalni uspon. To su trenuci kada se planinari vrte po krevetu pokušavajući da uhvate bar malo sna, jer znaju da moraju odmorni da napadnu planinu, ali uzbuđenje im ne dozvoljava da trenu. Razmišlja se o sutrašnjem usponu, pitaju se kakvo li će biti vreme, da li će biti jak vetar, koliko će biti hladno, šta da obuku, koliko vode da ponesu, da li su se dovoljno dobro pripremili, da li će ih zadesiti visinska bolest.
U ponoć, četvrti dan je otpočeo paljenjem čeonih lampi i komešanjem u šatorima dok se proveravalo da li je sve neophodno spakovano u ranac. Kada su svi bili spremni, započeli smo uspon takozvanim ,,nepalskim korakom”. Na velikim visinama, kada je vazduh ređi, važno je držati dobar tempo, kako bi održali dobar ritam disanja i otkucaja srca. To nije trenutak kada želite da se preforsirate tako što ćete se previše zadihati i što će vam skočiti puls. Uspon mora da se izvede taktički.
Pored 9 planinara iz Feniksa, sa nama su se peli i tri Poljaka, dva Italijana i tri Tunižana. Nakon tri dana druženja, već su postali deo naše uigrane ekipe, te smo svi išli u koloni usklađenog koraka. Kada je krenulo da sviće, stigli smo do zone snega, gde smo stavili dereze. Do ovog trenutka, nekoliko članova tima je palo pod uticaj visinske bolesti, ali su većinski izgurali do vrha, samo je jedan morao da se vrati. Imali smo dosta sreće sa vremenom jer nije bilo gotovo ni daška vetra, a na vrhu Ararata zna da duva i do 80km/č prilikom uspona. Nismo se previše dugo zadržali na vrhu zboh onih kojima je pozlilo. Sigurnim korakom smo započeli povratak u kamp 2, gde smo stigli oko 9:30 ujutru. Nakon kratkog odmora, spustili smo dalje do kampa 1 na udobnih 3.200mnv.
Peti dan je bio rezervisan za lagani silazak sa planine i proslavu uspešnog uspona na najviši vrh Turske, 5.137mnv. Stigli smo i da obiđemo arheološko nalazište gde se navodno nalazi Nojeva barka. Srećni i zadovoljni, narednog dana smo se vratili u Srbiju, bogatiji za jedno novo iskustvo, kako svi pojedinačno, tako i Feniks kao udruženje koje se bavi planinarstvom.
Sledeće u kalendaru su Dolomiti u Italiji, a nakon toga i par akcija po Srbiji, ponovo ćemo se uputiti na Nepal.
GM PRESS/Sportsko udruženje Feniks
